Prosvetni glasnik

92

РАДЊА ГЛАВиОГА

ДРОСИЕТНОГ САВЕТА

заиста прп крају свога школовања и што је одличнога вдадања и учења — предлажем, да се Мидутину издаје благодејање из овога Фонда до краја ове школске године, т. ј. до јуна 1895 год. закључно, и да му се ова одлука одмах сад саопшти. Овакав предлог подносим још и за то, што је отац Милутинов сиромах, и што би Милутип сада морао напустити школу, кад би му се одузело благодејање. Држим да се овим неће повредити тестаменат пок. завештача, који није изриком забранио учење ван земље, него се то само може изводити из ових његових речи: „Изабране једном ученпке не може нико лишити благодејања, док су добри у школи и док не сврше највиши завод у нашој земљн који према својој наклоности буду изабрали." 28. декембра 1894. у Београду. Јеврем А. Илић с. Р. редовни члан Главног Просветког Савета и надзорник питомаца Фонда покој. владике Вићентија Савет је одлучио: да се г. Марковићу издаје п даље стипендија из Фонда, докле се не сврши ова школ. година, када ће и г. Марковић довршити своје школовање. XIV Прочитано је реФерат г. Ст. Чутурила о „Споменку", дечјем листу, уређиван од Ив. Мартиновпћа, учитеља, који је молио да се известан број примерака овог листа откупи. РеФерат гласи: Главном Просветном Савету. Својим актом од 14. октобра о. г., СБр. 112 , изволео ми је Главпи Просветни Савет послати дечји лист „Споменак", који уређује г. Ив. Мартиновић, учитељ у Панчеву, с позивом, да га прегледам и оценпм, да ли бп се овај лист могао откупити и употребити за поклањање добрпм ученицнма осн. школа. Ја сам речени лист прочитао, и нашао сам, да он и по садржипи поучне грађе и по њеној обрадп одговара намењеном циљу дечјег листа, и према томе мишљења сам, дајеврло подесанза даровну књигу ученицима осн. школа. Враћајући под •]. послати егземплар, захваљујем на поверењу, и јесам Проеветном Савету 12. декембра 1894. Београд. Понизни Стево Чутурило с. Р.

Савет је одлучио: да се може известан број примерака поменутог листа откупити п употребити за поклањање ученицима осн. школа о годишњим испитима. Г. Чутурилу, као реФеренту, одређенје хонорар у двадесет (20) динара. XV Прочитан је реФерат г. Јована Миодраговића, проФ., о књизи: „Познавање природе" од Дим. Ј. Путниковића, учит., који је молио да му се ова књига прими за школски уџбеннк. РеФерат гласи: Главном Просветном Савету. Ппсмом од 3- окт. о. г., СБр. 116., упућена ми је на преглед и оцену књига „ Познавапе иријооде", за трећи разред основне школе од Дим. Ј. Путниковића", с питањем: може ли се она употребитп као школски уџбенпк у осн. школи? Питање о шкод. уџбеницима или ручним књигама за децу у основиој школи прилично је ведико и готово сувремено питање, питање још нескинуто с дневнога реда, барем у нас. Једни су за ручне књиге, други су иротив њих. Ова два гледишта на први поглед изгледају сасвим суиротна. Међутим она су једно другом супротна само онде, где противници или, боље, приврженици једнога и другога правца претерују Ако би се мислило, да се иоједине науке или предмети наставни уче у основној школн из књиге, на памет, без разумевања, или без довољно разумевања, с „објашњењима", онда се има пуно раздога да буде противу књига. Ну, ако би се опет мислило, да се све учи очигледно и усмено, а да се свака друга књига сем читанке избаци наноље као онасна, онда је опет и то претеривање. Наш дух, а особито дечији, није такав, да одмах запамти тврдо и поуздано оно што једном види и чује, него му је потребно, да се то чешће обнавља. А ма колико да се ово чини усмепо у школи, ипак је потребно да ово чине и деца сама код куће. Сем тога ми имамо у основној шкоди да упоредимо две највеће и најважннје вештине: читање и писање; а ово се не постиже само букваром и читанкама. Нарочито сада не, када се и читаначки комади предају с разумевањем, те ученпци не морају да их чптају по неколико пута. У старије време поред читанке за сваки предмет беше по једна књпжпца и, да би се „лекција" научила, она је морала да се чита по неколико иута, по 5, 10 и 20 нута, док се не запамти од речи до речи. И,