Prosvetni glasnik

238

НАУКА И НАСТАВА

веК на аовршини арашине, која је у ваздуху рассјана. Свака капљнца парнога зрака иди облака, то је водом иревучена труика праха. Доказ за ово лако је навести. Напунимо једну велику боцу ваздухом, пречишћеном од прашине, а то се може учинити кад обичан ваздух кроз памук пропустимо и у боцу спроводимо све док се сав ваздух из боце не замени другим Фидтрованим. Памук задржава сву прашину. Пустимо сада у ваздух, који је од прашине пречипЉен, у боцу из каквога казана само један једити зрак паре. Он је потпуно невидљив. Ни трага сада од његова обдачастог изгдеда. Једино што нримећујемо тоје, да се дуварови боце оросе: Пара се згушњава на самој боци, јер нема никакве друге чврсте иоддоге. Удувајмо сад нешто обичнога прашљивог ваздуха у боцу — одмах се у боци појављује густа ковитдава магда. Кодико је прашних делића у боцу ушдо, из тодико је исто капљица та магда састављена. Пустимо ди мадо прашине, ова пара појури на њу, и за врдо кратко време тако се оптерети водом, да као тешке капље на дно пада. Тада „пада киша" у нашој боци. Ну у брзо се она разбистри и постане прозрачна, као и пре што је бида. Без прашине дакде не би се пара у ваздуху претварала у капљице. Без араишне нема магле, нема облака, кигие, иа ни снега, ни неаогоде. Једина иоддога за згушњавање у томе сдучају бида би сама земљина површпна. И онда, кад би се пара у ваздуху расхдадила, оросида би се на томе месту не само земљпна површина, већ п све џбуње, дрвеће, и сви дуварови кућа били би превученп воденом паром као неком скрамом. А у зиму све би бидо превучепо деденом кором. На тај начин ето избијада би тада сва вода, која се иначе јавља као киша или снег. Чим бисмо на праг пзашди, одмах бисмо осетили како нам вдага сву одећу пробија. Штптови билп бп излишни. Ваздух, пресићен воденом паром, продирао би нам и у станове, и све би нам по кући редом овдажио у кратко, тешко би бидо и предвидети, шта би све бидо, кад не би прашина својом грдпом, истпна расејаном, површином ваздуху на усдузп стајала. Прагиини, тој незнатној арашини, којом се тако често ругамо, имамо да захвалимо што се згушњавање ааре у воду ареноси са аовршине наше земље у вигие , хладније ваздушне слојеве. Од како се тако обратида пажња на ову ведику улогу прашине у матереолошкпм нојавнма, почело се и са бројењем прашних делпћа. Већ Пастер је о томе чинио огдеде. Он је узео једну одмерепу кодичину ваздуха и проФил-

тровао га кроз праскави памук (пироксилин), место кроз обичан памук. Свп нрашни дедићи, који су се у проФилтрованом ваздуху надазиди, заосташе сада у праскавоме памуку- Овај се може у смеси етра п алкохола растворпти , а тај раствор осушити у сдој провиднога и бистрога колодијума. Сада се прашна зрнца могу под микроскопом проматрати, па и бројати. Овп су огледи, у осталом, чињени погдавито у том циљу, да се трзгају клице стеље у ваздуху. Још бољп начин за бројење прашних зрнаца оснива се на нашем огдеду са боцом, у којој нема прашине. То јеначии, који је Аиткен у Единбургу пронашао. Пустимо у боцу, у којој нема прашине, једну одмерену колнчину ваздуха, који хоћемо да испптујемо, од нрилике један стоти део запремпне саме боце. Овим разређењем олакшава се бројење Пре тога пак овлажимо боцу са неколико капи воде, а поред тога се она у исто време и компримира утискпвањем са нешто од прашине слободнога ваздуха. Кад се сада сдавина нагдо отвори, ваздух се ширп и при томе хлади, а водена пара сдаже се на сву, сада унутра пуштену, нрашину, чинп је тежом те она пада на дно боце. Дно је боце покривено плочом од сребра или стакла, на којој је ужљебљена мрежа од квадратних милиметара. На ову мрежу сталожи се сад толико водених капљица колико је прашних зрнаца у боцн бидо — и сада их можемо дупом депо да пребројавамо. Врој прашних зрнаца у једном кубном сантиметру ваздуха износи на пр. у Лондону, и то на крају вароши, и кад ветар с поља у варош дува готово бдпзу једну четврт милиона. Од придике тодико исто има и у парпскоме ваздуху. На врху АјФелове куле бидо је од прилике половину тога броја. Знатно чистији је ваздух у Адпима. На врху Риги-а нашло се око 200 зрнаца у једноме кубноме сантпметру, а посде кише нешто мање. У сразмерно чистијем ваздуху на врху планина не згушњава се дах из уста ни при хладноме времену у видљиве обдачиће. Спустимо ди се ниже, и прпбдижимо ди се селу, где се пуше димњаци, јавља се опет дах као обпчан облачић. Зрак паре види се, међу тим, свугде — аотауно чист, без арашине, ваздух није ннгде нађен. Обичпо се прашина рачуна као нешто што је земљи својствено. Ади ње има и у васиони. Наша сунчана система има своју прашну атмосФеру, и ако је ова ванредг.о ретка. Осим великога комађа метеорскога камења, пада из васионе на земљу неарестанце и меторска арашина. На ово се прво обратила пажња, кад је 1869. год. код Упсале пао