Prosvetni glasnik

81*

УЛОГА ПРАШИНЕ У ПР0РОДП

239

један метеорпт заједно са неком кишом од прашпне. Прах тај скупнше п нађоше, да је пстога састава којега и метеорит: од угља п гвожђа. Од тога доба више пута се опажаде такове необичпо густе космичпе кише од прашине са истим састојцима, па и без метеорита — дакле саме. Новпји напреци у снимању звезданога неба дадоше нам слике и веома слабих облачића у васпони. Овц облачићп не узпмају удела — као све остало на земљи — при обртању око осовипе, већ остају преко ноћ готово сви међу звездама на миру. Кад се сасвим близу земље налазе , они се могу да виде слободнпм оком, још дуго по заласку сунца, као светлп ноћнп облаци, док пх најзад земљина сенка не покрнје и од сунца заклони. Што прашпне има и у планетарноме простору, тому не треба пп мало да се чудимо. Зар у сред среде његове не стоји сунце, чија се површина може да упоредн са грдним вулканом? Може се само питати: како то, да се прашни облаци сунчаних ерупција могу да шпре и протнву прнвлачне снаге сунчеве? На ово ћемо одговорпти елекгро-магнетнчком теоријом светлости —одговор, у који морамо вере имати, јер је та теорпја искуством доказана, при свима испитпвањина. Она учи, да су етарска трептања светлости електричке природе, а као последица је, да светлост притискује свако тело које згодл- Осветљено тело одбија се од извора светлостп. Ми знамо и јачину тога притиска. Он је тако мален, да није у стању да покрене тас ни најосетљивије ваге, кад пуна сунчана светлост озго на ову пада. Али је у толпко већа, у колико је већа површина, на коју светлост пада. Замислимо сада ма где у плапетарноме простору какво тело само' себи остављеио. Оно је изложено општем утицају свију маса и бива вучено сунцу. Снага, којом га светдост сунца одбија, малена је преиа иривдачењу. Разделпмо сада то тело, у мислима, у све мање и мање дедиће. Оно тада даје сунчаним зрацима све већу и већу површину, и у исгој мерп расте снага, која све делове укупно од сунца одбија. Привлачење, међу тин, остало је непромењено, јер оно зависи од масе тела, која се вије изменпда. Види се, да би ово раздагање требало дадеко да иде, да бп одбијање одржадо превласт над привлачењеи. Рачун показује да то н бива, кад се тедо распе у прашни обдак, не претерано утанчан. Овај облак прашине пе пада внше к сунцу, већ га сунчана светлост, као јача, одбија. То опомиње на репове коиета, који су погдавито и састављени од праха што из језгре струји, п који су увек од сунца окренути.

Тако дакле и незнатна, свакодневва прашина пма бигна утицаја н удеда при појавнма и догађајима у природи, и у њој дежи скрпвено исто тодико чудповатога и тајанственога, као и у многим другим појавнма у прнроди. Београд. ПРЕВЕО Пав. В. Вујић МИКРОБЕ И СТЕРИЛ.ИЗАЦИЈА Од д-ра X. Борегарда 1 ) Кад се гледа само на етимологију, реч „иикроба" треба да означи свако живо бпће, које је веома снћушпо; она ниа да обележи како биљке тако и животиње, диатомее као и инфузорије, чик је реч о организнима, који се иогу видети само справама за увеличавање. Ну у језику стручњачкоме није сасвпм тако; усвојено је да се тим именом означе посебице онп створови, који одређују и распростиру заразне бодести. Ове су микробе доиста мпкроскоиски организми, ади их оне нн прнближно не представљају све, и с тога биће умесно да утврдимо, шта су оне управо. У ствари, микробе болештина спадају највећим делом у једну групу органпзаиа, који се у науци називају „бактеријама." 2 ) Бактернје су живи облици, посве просте, једноставне органпзације. Један молекил 3 ) протопласме коју споља обухвата опница невероватне танкоће — и то је све. Облнк тих молекила раздичит је; под микроскопом виде се час као ситне, округдасте пди јајасте тачке, час као спћушни прутићп иди влаканца, која су нрава, крива, увпјена и т. д. Њихово је проучавање знатно отежано тпм, што се сви, тако рећи, боре, који ће имати најмањи пречпнк. Вечина има много мање од пода хиљадита милиметра у ширину, а ретко се дешава, да достпжу п претуре хиљадитп део мидпметра. Ипак се помпњу и понеке грдоспје између њих, као ВасШиз сгаззиз, који има четири хиљаднта милпметра у пречнику ; то је у осталом једпни пример бактерпје, која достиже оволике размере. Појмљиво је, да код тако мајушнпх створова није нн мало могуће да се одреде белеге за разликовање врста плп само родова њиховпх, узимајући за основ њихов облпк иди величину. Претх ) Кеуие ресЈадо^ие, Рапз 1893, р. 345. 2 ) Бактерије (од грчке речп, која значи „прутић 8 ) јесу биљке, које једнп увршћују у гл.иве, а други у окреке. 3 ) Овај израз хсће овде да означи: веома сићушан делић. (Прев.)