Prosvetni glasnik

МИКРОБЕ И СТЕРИЛИЗАЦИЈА

241

жава, да би на тај еачин умакао многобројнпм уништајним узроцима, који га прате услед његових незнатних размера. Ова особина микроба, да се множе у бескрајност, кад наиђу на новољне ногодбе за скоје развпће, у исто је време и узрок њихове опасности. Тако се објашњава, зашто се оне грдно множе, свуда распростиру, свукуд п;>однру, и зашто тако ласно измичу свима нокушајима да се униште. Ну оне имају другу једну, не мању важну особнну: оне могу да „спорулишуто ће рећи, снособне су да произведу свака но једну спору, мали организам, у коме се усредсреди, у прптајеноме стању, васколики живот микробин. Спорулација наступа онда, кад је исцрпена хранљива средина, коју бактерија прекриљује, или у опште, кад су погодбе за њено развиће неиовољне; она престаје тада да се дели; њена се протопласма скупп н производи се спора, која је у опште округластог идп јајастог облика. Ну, докле је сама бактерија могла да жпвп само у нзвесшш, одређеним средпнама, у сразмерно скученнм граннцама температуре, дотле су споре подобне да без промене издрже и таке погодбе, које се не слажу са животом бактерија, њихових производиља. Тако се већипа бактернја умртвп температуром од 100°, а престају да се множе већ око 70° (најповољнија је температура за већину бактерија нзмеђу 20°—40°); напротпв, спорама ништа не уди температура од 100°, него их ваља подржати кроз неколико часова на 115°—120°, те да се потпуно и ноуздано униште. Истом тада је средина потпуно очншћена од микроба п спора, те не може да произведе никакав бактерискп облик, сем ако се изнова засеје; онда је тада, према употребљеноме изразу, стерилизована. Стерилизација, за чије начело, као п за све наше основно знање о микробама, има да се захвалн Пастеру, то је један од најлепших проналазака ових последњих година. Ма којим средством за се изврши, она се бнтно састоји у уклањању сваке мнкробе и споре у пеком одређеном простору, било да се ова бића униште топлотом или каким другнм физичним средством, било да се средина учпни неспособном за живот бактерија и за постанак саме споре, као што то бнва н. пр. при калемљењу, о чем ће бити мало даље говора Данас је коначно утврђепо, да све заразне болести (тиФОидна грозница, колера, туберкулоза и т. д.) постају са нарочитих микроба, које проДиру у крв илн у неке делове организма, те пзазивају својим прнсуством поремећаје, карактерпстнчне за дотичну болест. Како могу тако ситни

створовц да донесу тако тешке иоследице и да постапу праве мбре за човештво, десеткујући га, то је ласну разумети, кад се сетимо нређашњпх, кратких напомена. Бактерије су, истпна, микроскоиска бића; алн, као што смо вндели, оне пмају у повољној средини ванредну жпвотну сиагу, и њихово се множење зауставља тек онда, кад исцрпу своју средину. Има још друга једна погодба, коју ваља имати на уму: кад се унесу мнкробе у наш организам, на пр. у крв, опе отиочну тамо борбу иротив елемената исто тако микроскопскпх, који су, истина, много већи, јер црвена крвна зрнца пмају у пречннку седам н по хиљадита милпметра, а бела зрнца десет хиљадитих милиметра; ну бојни редови микроба тако су густи и збијени, да ласно могу надјачатн зрнца н ћелнце. Кад смо здрави, мп пмамо, срећом, снажних бранилаца: то су неке ћелице, фагоеити (утамањнвачи микроба), којп прогутају п униште оне бактернје, које су биле доста несмотрене те тумарале по нашем органнзму; алп ако се налазимо у лошим општим погодбама, ако је радња наше живчане системе на неки начин поремећена, онда ови природнп браниоци, Фагосити, изгубе своју отпорну моћ; они осгаве отворена врата најездн, и микробе се тада распростиру ванредном брзином по угодноме зањнх земљишту, Ипак имје потребно неко извесно време на да победе; отуда време иикубације и разне мене, значајне за сваку болест, које су до ових ироналазака изгледале тајаиствене. Макар на који начин да дедају бактерије, бпло самом својом присутношћу, било заразном прпродом њиховпх талога и лучења, оне су ирави узрок заразним бслестима. Томе је непобнтан доказ, да је довољио посејати неколико њпх у какав жив организам, па да се у њему изазове иста болест. Овако засејавање назива се инокулацијом, калемљењем; пробни камен за микробполога је калемљење чистим културама. Ниједна бактерија не сматра се као доиста специФичпа за неку болест, ако није одгајена у чпстоме стану и ако дедпћ те културе, пошто се накалеми, није произвео исту болест, од које болује индивидуа, у чијем је организму пађепо. Тоје једае од највећнх уснеха, што је постпгпут истраживањем новијега времена. Треба напоменутп, да мп у себи носпмо, п кад смо здрави, неку количину безопасних микроба, пу ове могу од једпом ностати опасне, ако се прндике за то укажу. С тога, кад се истражује непозната мпкроба неке болести, тешкоћа не лежи у томе, да се нађе какав било облпк бактерпјски, то не, јер их палазнмо и сувпше ; пего забуна долази отуда, што не знамо