Prosvetni glasnik

528

КРИТИКА II

(м. суморнији, стр. 19.), „ свестити" (м. освешћивати, додазити к себи, стр. 43.), „ иоклањам вам" и Ђ острово и (м. ираштам вам и острво, стр. 85.). Говорећи о причама С. В. II.-а, образовани богослов, Светозар, веди мидо.ј својој верениди, Јованци, да су оне: , чџробна батина наше лепе кпижевности " (!!! стр. 86.); даље, кажесе: „два нрозора која воде у скупштину" (место : што гдеде у скупштину, стр. 91.), „...Варвару је скоро убогаљио..." (м. готово. осакатио, стр. 104.); на много места је „варош" м. град; за тим: „...ми се вадимо за мудре и наметне" (м. ми се градимо мудри и паметни, стр. 182.), па излишан додатак самогласника о: — „за ото време" (м. за то време, стр. 207.), „за■нешеног назарена (м. занесеног назарена, страна 220.), и т. д. Београд, 23. јуни 1896. год. Милош Н. Пејиновић. (Напом. 1). — Да изнесемо узгред, како је нисад добро одабрао, норед ових главних особа из два нротнвничка лотора, по неколико њихних присталица, разноврсна карактера. Уз Боривоја и Дазара највише се впДе старци: Мирко п '1'ома, којп остају врло ревносни назарени: Мирко из простодудгаости и што зиу није могућно доћи у онаква искушеаа у каква Боривоје и Дазар; а Тома је лицемер, којем назаренство служи као средство да натури своју кћер Воривоју. Од назарећанака, Мнлева, испочетка искрена, најносле клону у назаренској вери, и ако то јавно не исповеди. Љубав ирема драгоме (Борпвоју), а касније туга за изгубљенпм, новорођеним чедом (које по верским начелима не смеде од гушобоље лечити), бацају је у болест и одводе на онај свет. — Матора сеоска намигуша, Рахила. не могући се удомити, ступила беше у назаренство; ну, кад виде да се никако не може натурити на врат Лазару, отиде од назареаа, на се негде потурчи ; а Барвара, жена Боривојева, лицемерна је као и отац јој, Тома. Од мушких, што су уза Светозара, највише вреди Миливоје, сеоски учитељ. Прооесори, што дођоше из града као гости, те с иочетка у печем помагаху Светозару, јунаци су на језику, а не и на делу. Сеосм лекар добрнчина је, врло нестална карактера, а чича-Срдана ие треба ни иомињати јер наскоро умре. Од женских, сем Јованке, која је страсно заузета за мисао својета мужа, Светозара, — лекарева је жена и каћиперка и дугачка језика, те ће бити право чудо, ако се '

одржи у .Друштву добрих људи, а о гиздавој ироФесорци Здравковићки, права је грехота трошити речи. Од свију иак карактера у овоме роману, најугледнији је онај попа Светозара, што потиунце одговара смеру, с којим је писац овај роман радио. (Напом. 2). — Исто је тако пажње вредан и повећп одељак: Ворба с пазареџима у скуаштини, у којем се црта, како по увођењу свештеника у свештеничку дужиост, прота, с њим и др. неким гостила из града, одлазе у назаренску „скуиштипу" да одврате назарене од назаренства. Ту је кратка слика назаренског богослужења недељом, ту кратки говори: ироте, Светозара и др. у духу православља, и Лазара и Боривоја, у духу назаренском. Врлоје лепих, богословских рефлексија, врло вешто изведених беседица, на основу Јеванђеља, и од стране иравославних и од назарена, у чем се види, да писац добро познаје Јеванђеље. После ове усмене и речите борбе, иајносле излази, да нико никога није убедио, те се тако обистињавају речи судца Јелачића, кроз чија уста писац лепо велн, да је: »Св. Писмо у руками даровита човека оштар мач, који сече с две стране. С њиме се може бранити и Пера и Паја, ко га дограби у руке. II Лутер и Калвин и Социјус и Фрелих и како се зову сви ти реформатори били су ваљапи и даровити људи, и еваки од њихјеиз Светог Писма друго шта ирочитао. Опе речи аиостола Павла које си (т. ј. Светозар) данас навео, да се треба клонити заЏвица о црквеном закону, врло су значајне. Аиоетол Павле, тај иајдаровитији и најинтелигентнији међу аиостолима добро је видео, куда Ке то одвести, ако се иотегне цеиидлачење на основу Св. Писма« (стр. 154). У овој слици романа много више има хране ум но срце, у њој је виднија умна моћ појединих особа но њихна душа; те тако одељак овај личи пре на подугачку иопуларну, богословску расправицу, но на уметничку слику. То исто вреди и за сдични одељак : Ко Је крив назаренству, у којем се износе разна мишљења, на ономе збору, саЈваиомо од проте, и за одељак: Сриски иои и назаренски владика у борби око свога оца, у коме Светозар спасава свога бонога оца да не нређе уназарене и Лазара поколебљује у вери му назаренској. Да забележимо још неке ситније мане овоЈа романа. Еада оно Боривоје пости хаџиски » велики иост «, поред других одвраћа га и Ваја Спасин, » најстарији човек у селу^, од хода у Јерусалим, па му наводи пример, како је то било потребно некоме Гаврану, кад је нехотице појео печенамачка. а он вели — то није учинио. Овакав говор Војин не само да је неирикладан за њега као стара сељаннна, какви су махом иобожни, те им није ни на крај иамети збијати шале са полажењем Гроба Христова; већ је такво казивање толико простачко, уличко, да је отужно, те, сем најннжег друштвеног сгалежа, јамачно ће вређати свачиј укус. Сем тога, на неколико места (стр.: 114, 179, 184 и 207), писац је навео по неколпко стихова из песама, што се Јевају у селу Лазаревцу, о мосним догађајима. Ово није поезија, већ тако рећи дељање стихова, тако грубо а.често и гадно, да се морамо чудити, како га је писац могао штампати; јер неће бити да је баш ово право, »јавно гласило 8 и да су ово „ новине « српских села, с оне страни Саве и Дунава!

ПРОСВЕТНИ КОБЧЕЖИЋ

РАЗНИ ЗАПИСИ. Једна свечаност у Болници за умно оболеле. — На дан 26. августа ове године, нре подне, извршена је тихо и нечујно једна ретка свечаност у нашој престоници. Тога дана навршило

се пуних тридесет и пет година од како је устаповљена у Београду Болница за лечење умно оболелих и од како је у исту на лечење први болесник (болесница) био примљен. Садашњем управнику ове болнице, г. д-ру Јовану Данићу, и секундарном лекару, г. д-ру Војиславу М. Суботићу, пало је у део да ову свечаност приреде и изведу, што су они