Prosvetni glasnik

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

529

тихо и скромно, као што и пристоји оваквом заводу, и извршили, што им служи на част и хвалу. Најире је свештеник болнице, протојереј г. Рајко Рувидић извршио потребно богослужење, осветивши водицу, а за тим је секундарни лекар болнице, г. д-р Војислав М. Суботић, поздравио госте, који су ову свечаност походиди, овим речима: * * * „Дом овај, некада „Дом за с' ума сишавше", а. сада Болница за душевне болести дело је бдажећоупокојеног Кнеза Михаида — Кнеза Мученика. Његов ум замисдио је, Њргов геније хтео је, а Његова је воља то и остварила, да се „с' ума сишавши" не потуцају од немида до недрага, но ,да се сви у ово заведеније доведени с ума сишавши ио ироиису медическе науке чувати и лечити имају, како од збуњености тако и од друге у том стању дошавше болести...." 3. марта 1861. године потписао је бдаженоупокојени Кнез Михаило „у согласију са Совјетом земал&ским Устројеиије Дома за с ума сишавше." Слава нека је Светломе Кнезу. Иосле овога указа, како се из акта у архиви Министарства унутрашњих послова види, извршене су оправке на овој истој згради, до тог доба званој „Докторова Кула", у којој су дотл.е војници становали. Већ под 3. августа 1861. године стоји записано да је „Дом за с' умашедше" готов. Тог истог дана постављен је и први лекар и управитељ овога дома, сада већ покојни д-р Фдоријан Бирг, чију ноштовану супругу данас у својој средини као госта срдачно поздрављамо. Тек 26. августа 1861. године нримљена је прва болесница, Ката Ђермановић. И баш ова прва болесница бида је занимљив случај од велике научне вредности. Она је била 26. октобра 1856. године решењем Апелационог Суда осуђена на 50 камџија због покушаја убијства, која је пресуда над њом и извршена у Шапцу 26. новембра исте године, посде чега је у слободу пуштена. Исту ову жену осудио је крагујевачки суд 15. августа 1860. године на 5 година робије, без гвожђа, због крађе. Издржавајући робију у Ћуприји, Управа Казненог Завода, сматрајући Кату за сумашедшу, спроведе је у овај дом. Крагујевачки суд ма да је пред собом имао мишљење и од лекара ћуиријског завода, као и д-ра Бирга, из кога се јасно и очигледно видело да је Ката била епилептичарка, „није могао Кату за сумашедшу прогласити", већ је наредио да се она врати на робију, што је и учињено 29. новембра 1861. године.

У оно време, када су још батине владале, није никакво чудо што је оваква неправда учињена једној умно'растројеној, кривично неодговорној жени. Са особитим задовољством констатујем Факт да су честе и многобројне посете, како млађих тако и старијих правника, у нашем дому, веома много донринеле томе да судови данас поклањају много већу нажњу стручном декарском мишљењу односно умних — способности окривљених лица, која се у наш дом шаљу на посматрање. Кад би у овом случају ово била једина заслуга и једннствен успех нашега дома, чак и тада би био његов значај од огромне вредности. Али није само то, јер наш завод има и других добрих страна. Зар је нпр. једна мајка своје дете излечено нз овог дома извела, или зар се један отац својој кући и породици здрав и чио из овог дома вратио?! Кад се уз то дода, да су најбржа оздрављења у болници а не у породицн, онда је јасно као дан, да је наш дом једна од највећих благодати за умно оболеле. Зато ми ево данас и славимо тридесет—петогодишњицу, јер тиме славимо све оно што је учињено на добро и спас највећих невољника од свих невољних у току тако дугог низа година. * Нас лекара највећа је радост чути повољно мишљење и нохвадне речи о свему и свачему у нашем дому. И заиста ми никад нисмо имали прилике чути одма кога, које овај завод походио, неповољно мишљење о реду, чистоти и „чувању и лечењу болесника по пропису медическе науке." Али невоља је то што ми, декари, у души својо.ј не можемо са свачим бити задовољни. Од првог дана оснивања ове болнице било је много чега што није требадо да буде, иди што је требало другаче бити. Једна од нрвих и гдавних певоља јесте веома скучен простор за смештај, распоред и подеду бодесника. Од првога до посдедњега управника надазе се у архиви нашега завода многобројна извешћа г. Министру унутрашњих посдова и многоврсни преддози како да се доскочи овој незгоди. Ма да није све учињено што би требадо урадити, ииак је, ви ћете сами то признати кад вам све просторије ове боднице покажемо, за 35 година а према нашим приликама веома много урађено. Нека је и овом придиком хвала свима онима, који су свој труд удожиди, те је нага дом данас овакав какав је. Ја на првом месту с радошћу поздрављам намеру пашега Санитета да до стотину наших мирних бодесника евакуира у модерну алексиначку бодницу, и тиме једну неодољиву иотребу задовољи.