Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

457

нрепнсаних речи, или ако хоћете, слова, више не замењених другима, и* то сви признају. Дакле, сем нарочитих разлога. више говори за традидију но против ње. У осталом, искуство је тисућу пута показало, да је неко читање, које су критичари као сумњиво одбацили, додније потврђено открићем нових Факата. За издавача је дакле најпрпличније, да колико је могуће задржи текст, који је потврђен као најбољи, баш да је и нејасан, чак и сумњив, те да остави времену, да га оно расветли. Али запамтите, молим вас, ја кажем текст који је потврђен као најбољи, а не текст ма кога издања, нити вулгата, то јест текст, који случајно од некога времена ужива наклоност нублике. И још више, нека је сдободно издавачу, нека је слободно нарочито вама, што објашњавате, да пскажете сваку врсту неповерења и сумње. По општем дакле правилу, конјектуре не треба да буде без потребе, то јест, конјектура се узима само онда, ако се најбоље ноткрђено читање нс може усвојити. А шта може учинити, да се оно не усвоји ? Или ако не даје никаког смисла, или ако је смисао у опреци са осталим текстом, пли је смисао апсурдан, а може се мпслити да је писац разуман. Или и то, ако је нетачан израз код писца који зна језик, или ако је протпван његовој обичној употреби језика. А свака од ових погодаба допушта и изузетке. Јер неко место може за нас модерне не имати никаког смисла, што ми незнамо многе прилике. Писац је могао једном доћи у опреку са собом или нанисатн што год апсурдно, н ако му се то обично не дешава. Он је могао један пут да се послужи каквим другим изразом а не оннм којп иначе у сличној прилици свуда употребљава. Има тисућама нианса вероватноће, од којих једне једва заслужују да се разгледају, друге иду скоро до извесности, а већина их је у средини, тако да човек може да се међу њима нађе само ако је необично тактичан и веома изведбан. Не могуће је да овде улазимо у поједнности. Држимо се само чврсто овога двојаког принципа, да треба задржати оно читање што је потврђено као најбоље, ако се оно мозке усвојити; али, ако се не може усвојити, да га тако исто треба разгледати, без претеранога уважења наспрам традиције, не изопачујућп текст, да би се пронашло значење кога у њему нема, а све то радити по свом разумевању, да бисмо се уверили да схватамо што је непојмљиво. Обично се објашњавање текстова врши у две одвојене операције; једна је, да се текст преведе па Француски, а друга је, да се тај превод оправда и објасии оно што је остало нејасно, пошто је преведено на Француски. На нашем университетском

жаргону прва се операција зове објашњење (ехрПеаШт), а друга каментар. Занимљиво је пазити, колико је университет, којн би требало да је чувар језику, склон да га квари. За проФесора се вели : Н ва сЈаззе, место да се каже: П 1'аН ва 1е§оп <1ап8 8а с1а88е. Реч сор1е, што управо значи ирепис некога текста, означава данас лист хартије покривене текстом или иотпуно беле. Реч објашњавати (ехрПцпег) скренута је тако исто са нравога значења. Она је постала синоним за преводити. Еад је једном речено објашњавање место превођење, потребан је био други израз за објашњавање, и речено је коментар, што није баш подесно. Еоментовати некога нисца врло често значи говорити о ноком писцу или иоводом некога писда, а не толико пустпти писца да говори. Еоментар чесго личи на нешто, без чега се врло лепо може бити. Да пзбегнемо сваки неспоразум, рецимо иревођење п тумачење, и договоримо се, да реч објашњавање, ако нам дође да је употребимо, буде *синоним за тумачење, а не за нревођење. Да ли је иревођење потребно ? Је ли оно корисно ? Слободно је у то посумњати. Мориц Хаупт, набрајајући три битне погодбе за нраво разумевање текстова, ставио је на прво место ову: Не преводити.') У превођењу је двојака опасност. Ирво, излажемо се опасности, да уобразнмо, како разумемо текст с тога, што смо успели да га преведемо на Француски, а међу тим само су на наш језик пренесене све тешкоће, које може задати тшшчева мисао пли Факти о којима он говори. На другом месту, како ни један иревод није савршен, због различног значења сваке речи у сваком језику, то се један текст замењује другнм и ова.ј се присваја. Другим речима, ми позивамо к себи старога писца, у место да одемо к њему. А неизбежна је погодба за право разумевање, да човек баш оде к њему и да се стави на његово место. Са свнм је оправдано рећи, ма како да се та реч чини парадоксна, да нас превођење удаљава од текста у место да нас приближава њему. Ако хоћемо да разумемо Софлока или Хорација, не треба да им зановедамо да говоре Француски, јер они неће више бити они; боље је да умемо разумети Софокла на грчком а Хорација на латинском; поновимо у себи њихове мисли. мислимо и сами тачно онако као што су они мислили у оном тренутку, кад су писали, и због тога мислимо и сами на грчком и на латинском. Ако у том не успемо, само ћемо их непотпуно разумети. Узевши, да ћемо по смислу и разумети шта хоће да кажу, ииак нећемо осетити оно, што оии хоће да осетимо. : ) Сћ. Ве1ј*ег, Мопг НаирГ, ВегНп, 1879., стр. 144.