Prosvetni glasnik

456

П А У К А И

Н А С Т А В А

Да ли да наведем, да бих вас уверио о важно- I сти критике, нека места, где је погрешно читање етворило вековне погрешке у историји или у књижевној историји, или за дуго време сакривало песничку лепоту, одузело духовитој мисли њену поенту. Волим задржати се на оном што је од општега значаја, на важности, коју за свакога од нас има вршење и неговање у себи једне врлине, без којо знање и таленат често чине више зла но добра, а то је научна часност. Жалосно је рећи, али се неможе поридати, да ова врлина више цвета код природних наука но код моралних. За Фисичара и природњака јесте нешто што не треба нарочито нн рећи, да тачност при бележењу Факата не може бити сувише скрупулозна, и да и на најмању ситницу ваља, обратити пажњу, па и онда, кад јој сс одмах и не зна значај. Узима се, да пре но што се тумаче Факти, пре но што се из њих изводе закључци, треба најпре констатовати који су н каки су они. Зна се добро, да свака омашка и све скоро може да се свети, па да се не би у сваком случају морала имати на уму та опасност, треба један пут за свагда навикнути се на тачност, те да то постане као нека дужност, о којој се чак вшне и не размишља. Ништа, аНсолутао ништа не оправдава мању савесност са наше стране. Равнодушно примити добро или рђаво читање баш и на оном месту, којему смисао не би тиме био видно усиљен, није мањи грех него онако од прилике забележити неки ступањ топлоте при метереолошким опажањима или неколико милиграма у рачуну хемиских анализа. Па ипак су Фисичар и хемичар уверени, да би их така мала ненажња довела у забуну: у нашим студијама не само да се без казне признаје презирање тачности, већ се врло често износи на углед. Не један од наших мисли да је узвишен дух, што исмева варијанте. Што се мене тиче, морам признати, да ја мучно могу да у уважењу задржим онога, који се, знајући о чем говори, а то је доста ретко, хвали, како мало рачуна води о критици текстова. У осталом и по изгледу најнезнатније варијанте знају за освету, као год и ступњи на термометру и мере за тежину. На десетине могло би се набројати погрешних граматичких иравила, основаних на нетачиом читању, које се чинило да је скоро без икаке вредности. Да се неки спис припише једном писцу може у великој мери стојати до тога, да ли ће се усвојити или одбацити нека читања, од којих је свако за се без важности за смисао Фразе. То опет не значи, да при објашњењу треба споменути сваку варијанту, то ја ни из далека не мислим, Треба нретрести само оне вари-

јанте, које то заслужују. Ваш је најјаснији знак неискуства или неподобности, кад се неко зауставља на читању без вредности, на које наиђе у рукописима или издањима. Еад имамо какав текст да објаснимо, прво је, дакле, што нам ваља чинити, као што видесмо, да се тај текст доведе у стање које је најближе оригиналу, у колико је то могуће постићи с помоћу методичке употребе сведочанстава. Да ли то значи, да се критика може одвојити од тумачења, да се сврши с једним пре но што се пређе на друго, да се текст утврди (постави) пре но што се објашњава ? Извесно пе. Већ за оцењивање и одређивање рукониса потребно је да се брижљиво размишља о тексту, јер се ово оцењивање и одређивање већим делом осиива на смислу, који се добија из разних читања. Још је мање могуће, дапоправка текста дође пре тумачења, јер се право читање може конјектуром наћи само по смислу осталога текста; тако је један одличан учитељ могао рећи, не да се за поправку текста тражи најпре тума,чење, већ да је она тумачење.') Факат је, да су разне операције критике и тумачења тесно везане и тако једне од других зависе, да се *ни једна не може извршити без других. Свакојако се може, ради јасног излагања, унапред означити текст који ће се усвојити; али то ће бити само привремено; претресање читања сумњивих места у реценсији или цела поправка може бити само са тумачењем. Нема бољега начина да се докаже да је једно читање тачније од другога, које се тако исто нотврђује, или да се покаже да су сва погрешна и да треба усвојити поправку, него ако се изнесе смисао, који тражи све остало у тексту. Прво је што ваља учинити, понављам још једном, да се утврди текст, који се најбоље посведочава. Овај ћемо текст подврћи тумачењу и сачуваћемо га колико је год могуће, то јест, у колико је у њему смисла што се може усвојити. И доиста, у колико се најбоље потврђени текст може објашњавати, поправка треба да дође само изузетно, ако је конјектурно читање врло вероватно према смислу или према особинама пишчевим, и ако се у исти мах са свим јасно види, шта је могло створити онако читање, како је у рукописима. Ван тога треба увек поштовати традицију, јер наш је текст познат по традицији и према том традиција има велику вероватноћу све дотле, докле се не докаже противно. Реч је само о математичкој вероватноћи. У пространијем тексту увек има тачно 1) Н. ХЈвепег, 1'ћИо 1одге ипА СгезсћгсМзшгввепасћа^, стр. 34.