Prosvetni glasnik

У

446

РАДНзА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГА САВЕТА

VIII Прочитан је реФврат г. Момчила Иванића, редовног члана Савета, о приловетди „Народни Борац" с руског иревео Милован Ђ. Глишић, који је молио да се известан број примерака ове приповетке откупи за поклањање ученицима о годишњем испиту и да се препоручи за књижнице основних школа. РеФерат г. Иванића гласи: Главном Просветном Савету Прегледао сам приповетку „Народни Борац" коју је с руског иревео г. Милован Ђ. Глишић и ионудио Министарству просвете за иоклањање ученицима средњих — и за књижнице основних школа. Као што сАм г. нреводилац каже, он је ту приповетку превео с руског, из журнала „Сувременика," који је излазио у току шездесетих година, и штампао је, пре петнаест година, у тадашњем књижевном листу, „Србадији;" сад ју је одштамиао у засебној књижици „по давнашњој жељи" својих „пријатеља." Ова књижица има 115 страна мање осмине, а цена јој је назначена 1 динар. Да је г. Глишић том књижицом задовољио своје пријатеље, можемо му веровати; шта вшпе, одмах ћемо на овом месгу рећи, да ће је са задовољством прочитати свп они, који за ову врсту књижевности имају укуса и поимају значај њен. Али питање је : да ли она одговара и ономе, чему је г. преводилац намењује овом ионудом својом? На то питање одговорићемо, иошто свестрано размотримо ову књажицу. По натпису аве ириповетке, могло би се помислпти, да се у њој казује живот и рад иравога борца народнога, који живи н мре за народ. Дли кад се црочита цела нрииоветка, онда се види: да то није борац — него дембел народни; да то није приповетка, која би нам доиста казивала живот и рад поборника слободе и свеколикога унанређења народнога, него човека, који је само мислио да буде „народаи борац," па, дошавши из ирестонице у провинцијску варош, изгубио се у ситницама свога личног осамљеног живота, и постао смешан, настран човек. Како живи и шта ради такав човек, казује нам ова приповетка. Према томе, ово је хумористичан опис живота и рада једнога типа из руског друштва. Колико тај тип одговара руском друштву и тамошњим приликама, не могу се упуштати потаако да ценим; али Главном Просветном Савету морам обратити пажњу на оно, што је и с&м г. иреводилац сматрао за потребно, да каже српским читаоцима пред својим иреводом: да је ова приповетка изашла у руском журналу, који је излазио у шездесетим годинама, и да је писац њен аноним. То време у руском друштвеном и књижевном животу, које је и нас Србе познатим путем захватило, обележено је као доба стремљења свему што је нацредно, као доба критике свега застарелог и устајалог, изопаченог и недотупавног: једном речју то је нека врста 8шт ип<1 Огап§ периоде рускога народа

и оних, нарочито словенсвих, на које је утицао оваЈ правац из Русије. Нове друштвене и политичке мисли обузеле су у то време на првом месту руску, млађу интелигенцију. „Треба народу помоћи, треба народ преображавати!" — била је девиза свију напреднијих елемената тога доба у Русији. И као што је обично у свима 81игш ип(1 Вгап§ периодама, и овде је било много званих, а мало изабраних. И док нам Тургењев у својем роману „Новина" износи, као главног јунака, млада човека, занесена новим мислима и тежњама, који одушевљепо и безобзирце ступа у борбу, срља у опасност и сам ју по што по то изазива, — дотле анонимни писац ове хумористичне приповетке рад је да нам покаже: како је прошао један неизабран, кога се идеја борбе за народ, истина, дотакла — хоће „да се истакне као народни борац" — али који, немајући јасна појма у чем је управо та „борба за народ," ни моралне снаге да се одунре навикама својим и своје околине, губи се у свакидашњим ситницама и личним беспослицама, те, на послетку, одвојен од свега света и повучен у усамљени живот свога доба, одаје се лености и телесној и умној, јелу, особито пићу (ракије) и спавању. Како је до тога дошло, да се овако запусти млад човек, који је сврпшо школе и био неко време чиновник у Петрограду, па, давши оставку на службу, дошао у своје место рођења, једну „паланку" (руску провинцијску варош ?), да живи од свога скромног наследсгва; како он ту живи, шта мисли и ради, или управо, како беспосличи: приказује нам анонимни нисац у овој хумористичној прпповеци као налнчје онога, што би требало да буде. Алп, и ако се тим крајњим смером својим ова приповетка једначи са свима осталим хумористичним приповеткама и романима, опет за то морамо се запитати: колико одговара истини, стварнпм приликама н рускога друштва, основа, на којој почива цео склоп ове хумористпчне нриповетке ? За свога јунака вели нам писац: „Своје домаће нослове дотерао је брзо у ред. Није ни имао много бриге око њих. Кућа, башта, нешто мало земље — све је то било већ дато под кирију. Све је било тако уређено, да је Иван дошао, „тако рећи на готово" (стр. 5,). Они, који познају Русију, и но оном што јој је прпрода дала, по њеном географском положају, и шо оном гато су људи од ње учинили својим радом, тврде да је све то тамо необично велико и узима много веће, чесго ненојмљиве за остали европски свет, размере. Па опет за то морамо, одмах на овом месту, исказати сумњу: да ли се и у руској провинцијској вароши, „паланци," може са приходом од онолико имања и онако живети, како нам писац казује да је његов јунак живео? Да тога у нас не може бити, јасно је. Ну ако допустимо да то може бити у руским, за нас, као што рекосмо, у многим непојмљивим приликама, — питање је, које се нас на првом месту тиче, колико онда вреди приповетка, која је заснована на овакој, туђој основи, за читаоце, којима ју г. преводилац намењује овом својом понудом? На то питање биће нам још јаснији одговор, кад ногледамо на непосредне, друштвене прилике, из којих