Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАКНОГА ПРООВЕТНОГА САВЕТА

447

је тај тип поникао, и кад све то упоредимо са нашим друштвеним приликама типовима, које оне могу дати. Ако руски друштвени живот упоредимо са огромном реком, која се тихо али силно креће, а наш — са бујном нланинском речицом, онда је са свим јасно, да и резултати, типови, руског и српског друштва морају бити различпи. С тога, ако та огромна река, руски друштвени живот, местпмице толико нанесе наноса, да се у њој сталожавају спрудови и подижу читава острва, на којима могу пронићи, тихо и мирно трајати дане живота типови, као што је Иван Герасилић Залетајев, — планинска речица, српски бурни и бујнп, савремени живот, не допушта да се у њој образује земљиште за такве типове. То ће се најбоље лотврдити цртама, које ћемо навести из живота јунака ове приноветке. Одмах у првој глави, приказујући читаоцима свога јунака, вели писац за његов осамљени живот у „иаланци:" „Пије волео мењати мисли ни с ким ; већином је размишљао с&м за се. — Иван већ одавно тако живи. И с тога чак ни паланчани нису много разбирали за њ. Ако ко н види Ивана на балкону, рекне само у себи: „Гле Ивана Герасимића, изашао на балкон да поседи!" — па оде даље својим нутем, мислећи о чем другом. А ни Иван није баш разбирао много за паланчане. Кад прође ко, он само рекне у себи: „Гле Петра Иванића, оде некуд !" — иа одмах настави своје нређашње мисли (стр. 1. — 2.). Да ли би наши паланчани тако на миру оставили неког српског Ивана Герасимпћа Залетајева, па „ишли даље својим путем," или би на на који начин, на пр. преко његова слуге Томе, докучили најинтимније ствари из лична живота његова господара, дознали шта ради његов господар, од чега и како живи, каквога је политичког или социјалног убеђења, увукли га ма у коју политичку партију или женидбену комбинацију итд. А оиет, с друге стране, камо српског Ивана Герасимића, који на све то не би активно одговорио ? — Или, зар би му срнски паланачки живот допустио да дође у прилике, у којима би могао сам себи иоставити овако питање: „Љубав!" нонавља,« Иван у себи. „А кога да љубим?" — „Ваљада Тому ?..." наставља даље... " А исто тако у сниску иокућства и ствари, који му нада на ум да саставља и пише, из дуга времена и на доколици, —• српски Иван Герасимић, кад би, као нежењен човек, наишао међу својим стварима на „женску кошуљу", не би морао под заградом да ставља: „откуд онаовде?!" — српска паланачка околина не би га о том оставила у незнању и недоумици, те тако ни српски хумориста не би имао стварна повода за такву алузију. Још већма упада у очи разлика у погледима на државну службу овога типа из рускога друштва и тииова, које даје наше, српско друштво. За свога јунака писац нам каже; „Борбу за народ замишљао јеИван не у облику државне службе 1 ), него као неки слободан и самосталан рад" (стр. 4.); с тога је, као што смо напред казали, и дао оставку на државну службу и повукао се из ирестонице у иаланку. Док, дакле, руско друштво даје тинове са ') Ово ја истичем.

таким погледима на државну службу и на борбу за народ, у нас је са свим обрнуто : у нас се, нанротив, „борба за народ" замишља баш „у облику државне (или бар, најмање, онштинске) службе", и од ње не само да се не уклањају они, који су школе свршили, као јунак ове приноветке, него наша држава не може да се одбрани ни од оних, који из слободних занимања, било из ког узрока, на њу јатомице налећу. Тако исто туђи су нам и споредни типови, који се узгред износе н обележавају у овој ириповеци. Према приликама, у којима се наша држава налази и наглим ироменама, које ју сналазе, често се у државној служби не могу стално одржати ни сиособни чиновници, а камо ли оиакве креатуре, какви је онај секретар, обележен на стр. 44.—56., нијанса Гогољева Акакија Акакијевића. То исто вреди и за учитеља, за кога иисац узгред каже: „...учнтељ основне школе, са свим забачена индивидуа, што је готово изгубила облик човечији..," (стр. 44.—55.). Из свега овога излази, да су п нрилике и типови, који се износе на ругло и подсмех у овој приповеци туђи нашем друштву, и да, према томе, нп нашој књпжевности није, као руској, задатак, да такве типове сузбија и од њих брани наше друштво и нашу државу. Па ииак, можемо ли рећи, да је ова приповетка са свим за одбацивање нашој сиромашној, особито хумористичној књижевности ? До сад је у овостраној српској књижевностп, с одређеним уснехом, почео радити на тој књижевној врсти г. Мил. Ђ. Глишић, а у најновије време истиче се и оштрином посматрања и пдодношћу самостална рада г. Стев. Сремац. С тога, ни превод ове приповетке неће бити на одмет нашој књижевности, у толико пре, игго нас он уиознаје са типом друштва братског нам, највећег и најмоћнијег словенског, руског народа. Ну то је само посредни књижевни интерес, који у овој ириповеци може имати наша шира читалачка публпка, не искључујући из тога круга ни нашу школску омладину, на име виших разреда ; јер је и писац омладину нарочито имао на уму ири писаљу ове приповетке. То нам и сам писац изреком каже : „У свету се често нађе људи таквих као што је био Иван Герасимић Залетајев. Живот њихов свакако је важан и иоучан за млађи нараштај..." (стр. 101.). Ако из тога света са свим не искључимо ни српски, те ако ни у њему, крај свега што смо напред рекли о разлици руских и наших друштвених и државних прилика, са свим не одречемо затишја и места, на ком могу нроклијати и тахгви тииови, ма и у најмањем броју, — колико добра чини књижевност, која од онакве зачмалости, у какву је пао јунак ове приповетке, сиасе ма и једну млађану душу !. Али може нека књига не бити без икакве вредности ни за ширу читалачку публику, ни за школску омладину; на опет за то не бити иодесна за иоклањање најбољим ученицима средњих школа. Кад држава већ хоће својим поклоном да одликује своје најбоље ученике, онда и тај ноклон треба но свем да буде одличан.