Prosvetni glasnik

560

живања и практичну примену, нрезирање сиаке празноверице која би почпвала на непознавању тих закона, све то праћено основаном гордошћу усљед техничких тековина новога доба. Ади се одмах уз такво образоваае јављају погледи, које смо морали горе истакнути као знаке нолитичке необразованости. Мислим пре свега на онуидеју, која се баш у просвећеним главама, тих т. зв. „позитивиих природа" јавља, да је наше доба врхунац и круна исторпје света, доба према коме сва прошла, а норочито „мрачно" старо доба, и „црни" средњи век, смеју важити само као ранији ступњи ако не и као доба заблуде, ксје су им морали претходити. У једностраној заслепљености својој, они гледају мерило културне висине једино у обиму људске власти вад т. зв. прпродним силама. Разуме се да је при томе никако несме из вида изгубити да је то доба паре и електрицитета, ма да се (узгред нека буде речено) његове заслуге јако прецењују на рачун старога доба; јер жељезница и телеграФ истина су лепе ствари, али су прастари проналасци кола и слова већа деда људскога ума. Али зар је вредност нашега живота једино одређена нашом силом над природом ? Тешко и нелагодно мора да је, у мислнма одклонити из нашега угоднога живота све оно, што од толиких столећа имамо да захвалимо папретцима, стеченим услед савлађивања ирироде; ми би се вратили на животни ступањ каквог исландског риболовног села. Али која се провалија тек отвара оку, ако хтеднемо покушати, да и за једаи тренутак замислимо, да не постоје творевине нашег политичког инстинкта, оно дакле, што смо од незапамћених времена у правним и социјалнпм установама сами подигли или наследили, оно чиме се савлађујемо и не прикупљамо природне силе, него нас саме! Какво стање! Ван погодаба живота, којим би било вредно живети, без свега оног невидљивог моралног прибора, без кога по Хавсовој (Ноћћев) краткој али здравој изреци наш би живот био „усамљен, животињски, ирљав и кратак" — и то крај свију техничких проналазака, ако би такви онда у опште могући били. Онај, који је једнострано образован у духу прнродњачком, неприступачан је таквим посматрањима« Њему су потенце морално-политичког света више или мање произвољно постављене уредбе, које се могу од случаја на. случај подесно дотеривати, и које се могу и треба рационално „направитп;" правна наука му је индентична са науком многих променљивих, дакле случајних параграФа, а политика вештина, помоћу које се за смишљене соцпјалне Функције справљају апсолутно правилне махине. Видите га да се подругљиво подсмева новом

пројекту за регреШит тоћПе, али озбиљно претреса озбиљни систем, којп би био „већ сам по себи правилан", исто тако „најбољи" устав ; он подозрева подмукле намере код власнпка, кад ови, уступајући политичким неизоставностима, не успостављају „једино правилна", јер „природна стања"; он је потпуно слеппрема политичкнм силамабез материјалних поддога: да најимпозантнија политичка сила у Европи, римска црква, може постојати без војске и државним се наредбама не може скршити, то остаје за њега загонетка. Од свога посланика он тражи да „изврши програм" до гранпца Физичке могућности (исто онако, као што тражи од свога предузимача да му сазпда зграду по уговореном плану;) подптичке могућности он не познаје; и ако и опет једном приликом није урађено оно, што бн „једино правилно било, онда је неуспех, нема сумње, проузрокован или усљед неразума или зде воље. Оставићу па страну, колико од раздога важи за просечнога човека из друштвеног сталежа, о коме је реч; ако само и по нешто од реченога важи, онда већ рђаво стоји са подитичким образовањем тога друштва. Али јесу ди врхови научнога света и духови што по њима ходе, јесу ли те вође остале поштеђене од опасне једностраности. која би хтела да појми човечански — социјалне Феномене помоћу категорија једног механистичког погледа на свет? Никако. Будући писац културне историје имаће да прибедежп, како је готово у свима гранама душевнх наука овладала неприродна инвазија из природних наука, како је она у извесним случајевима заведа те дисципдине сасвим на странпутицу, а у другима, где се у гдавноме само површине дотакда, створила ону чудновату изопаченост у Формалпој обради предмета, која у први мах засене, али чпм прође драж новине, покаже образину свога времена. Ми смо доживели Хенри Бекла „пндуктивно" историјско дело и њено силно дејство, видимо где једна у пуном цвету криминадистпчка шкода у Италији хоће да претвори науку о кривичном праву у психијатрију; видимо даље како се свуда духовита посматрања о вештини, љубави. праву, означавају и разрађују као „Физиологија" тих предмета (Мантегаца, Штрикер); модерна упоредна наука о језику означавана се као природна наука (Макс Милер); наука о грађанском праву излаже се по „ физиолошкој методи" (Уринг), а наука о држави тако реФормише, да се наука о „скдопу и животу социјалног тела" (ШеФле) до ситница издаже по модеду анатомских и физиодошких система, уз припомоћ саме њихне техничке терминологије. Да би се, примера ради, у овом последњем случају образина времена