Prosvetni glasnik

561

очигледно локазала, требало би само да какав I иравнички образован медицииар учини покушај обрпут горњему, т.ј. да напише ручник физиологије по модеду грађанског права, при чему би ее I указада прилика за најпоучљивије аналогије, као на пр. крвотока са циркулацијом новца, варења са специФикацијом, мижића и веза са облигацијама | итд., а цело дело могло би носити натпис: „нандекти човечијег тела," и тако са својих нравнички х иаралела допринети разумевању стварних процеса његових исто толико, колико и медицинска терми- ј нологија за разумевање социјалних иојава. Кад вође разних праваца данашњих наука тако ; стоје, зар је онда чудо какво, што им велика гомила стручне литературе у стопу следује, и сваки писац трећег ранга живо уверава, да се је при обради свога научиога поља послужио једпно срећном методом природних наука; он мисли да је већ са- ј мим тим у напред стекао за свој труд један део добро заслуженог нрестижа егзактних природних наука, а. не помишља, да у ствари ништа друго није урадио, него да је платио свој трибут једном ништавном и прелазном укусу свога времена. И још нечега има, што ми се чиии у високом степену карактеристично за обележено стање наше данашње образованости: мњење о правом језгру човечанске историје, како се оно час овде час онде, и кад више кад мање јасно опредељено, јавља у исказима великих вођа паше научне образованости. Јер наш унутарњи однос према данашњем свету најјасније се огледа у нашој етичкој оцени прошлости, у томе дакле, шта је од њене садржине у нашим очима заиста битно и значајно. Кад се с једне стране са искључиво естетичког гледишта сматра, да оно, што је у прошлости битно и зиачајно, лежи једино у производима вештине. и књижевности (Херман Грим), с друге, са гледишта популарног природњачког погледа на свет сматра, да се историја човечанства у главноме поклапа са историјом савлађивања природе (Дибоа-Рејмон): тоје онда негативна страна, која је обема овим. иначе противним гледиштима заједнпчка, т.ј. празнина, која између оба та једнострана погледа постоји, оио, што је за образовање нашег времена пре свега карактеристично. Јер било да се конац свеопште историје нротеже по једнима од Омира и Праксптела. ка Дантеу и добу препорађаја, или по другима од Архимеда на Галилеја, Кеплера и Њутона, увек остаје нешто, што се нрескочило, и које је у оба случаја једно и исто, а то је римска царевина и њена исторвја. Ништа није значајније за недостатак политичког духа и у најобразованијим круговима, него то на обема странама свесно пренебрепросввтни гллсвнк 1897. г.

гавање римског одсека у светској историји. 'Го је пренебрегавање уз претпосгавку недостатка политичког духа и одвећ појмљиво : Римљани не створише ни у којој вештини што год од значаја, они нису ни један математички теорем поставили и ни један природни закон открвли, те с тога ни барут благовремено пронашли, иомоћу кога би — по једној познатој а од Отокара .Јоренца сјајно ттобијеној дилетантској идеји — могли спречити своју пропаст. Све што су урадили, то је, да су подигли државу једну, која је обухватила и у целину довела свет старога века, њиме владали, обповили га и пренели његову културу на нас; они су у хнљадугодишњем државном животу од нечувеног континуитета показали, на кзме иуту и каквим средствима долази тако нечувена политичка сила до правилног развитка ; оии су створили политичке традиције, без којих у средњем веку не би било ни империје ни светске римске цркве, традиције, без којих у нашо.ј историји не би баш онога имало што се специфички „средњи век" зове, и што међу европским народима само Руси немају ; они су најзад вековима генијалног рада сгворили оие иравне иојмове, који владају саобраћајем цивилизаваног света, у коме са толико поноса живимо, и сковали су облике, у којима се кретао и данас креће њихов правнички рад. А свет овај, што се назива „цивилизованим" одаје им самим инстинктом језика нехотице хвалу, коју им дугује. Јер „сшз" значи римски грађанин! а реч „цивилизација" указује с иравом на извесио припадање, кругу нолитичких мисли и правничких појмова самога Рима. Зар се није сваки од нас у часовима одмора једном запитао, на чему ли почива неоспорна политичка надмоћиост мале, геограФски и морално поцепапе Европе над осталим деловима насељене земље? #акт један, који постаје све јаснији од како европски утицај, освајући Јапан и КалиФорнију, очигледно обухвата преко Тихог Океана целу лопту земљину. Наша је цивилизација, што свуда побеђује и ми номоћу ње. Али се ни из далека не иризнаје и не осећа, до које је мере та евронска цивилизација условљена и испуњена умном заоставштином старога доба, а пре свегај.Римљана. Јер без ових не би бил о за нас старога доба ; ко год пође да нотражи изворе онпх многобројних ствари, које у ирадоба задиру и из којих се наша кудтура већим делом састоји, тога воде сви путеви у Рим, односио кроз Рим. Ако је то дакле тако, онда је јасно, како најпросграњеније, најјаче и најздравије практично дејство — нрема коме све техничке тековине морају ишчезнути као моменти нижега ступња — произлази из животнога рада само јед73