Prosvetni glasnik

73*

Н А У К А И

ваздуху лебди; тада ће и код посдедњег апостола ириродних наука родити се ма и тамна мисао, да. ван граница онога, што се сече и мери, постоји још и један свет стварних величина, који испитати и савдадати чини исто тако достојну и важну задаћу човечије силе, као и испитивање ирироде. Затим ћемо учинити, у колико је до нас. стало, да на нашим ученим заиодима скупљамо само оне ђаке, којн су у иашем смислу нрипремљени. Мп ћемо се с тога држати гимназије као једине водиље к свеучилишту, и заложићемо део наш утицај, да одржимо а по могућству и дубље утврдимо старп класични темељ за то претходно образовање; онај темељ, који нам дух овог техничког столећа још при заходу своме хоће као још једним последњим ударцем да разори. Не због Формалног образовања, које доиста ваља ценити, нити зарад естетичких утисака, који понеком олепшају прозу будућег живота, морамо се држати класичне гимназије, него у првом реду зато, што нам једино жива веза са културом класичног старог доба, које је испуњено политичким мислима и осећањима, ствара плодно земљиште за методски зачетак политичког образовања. Најзад — а на ово бих најјаче ударио гласом — морамо се опет сетити нашег старог јединства, од кога носимо и име иштегзИаз, и да га опет и практичкп створнмо. Јер наше Велике Школе, и ако су срећом својим ошптим уређењем бар по спољашњем склопу још сједињене, ипак прете, да се унутарње распадну бар на толико стручних школа, колико бројимо Факултета. Њима недостаје унутарња веза, која би их спајала. Још пре сто година и све до прошле генерације била је Философија та веза, која је покрај и високо над стручним студијама сиајала интересе свију универзитетски слушалаца; за време Еанта, Хегела, Шелинга, универзптети су се делили по философским правцима, који су у њима превлађивали, и сваки слушалац, био он иначе теолог, нравник, медицинар итд., одлазио је пре свега у меродавне колегпје, да из њих изнеСе себи свој део филозофског образовања, а тиме основни темељ убеђења и погледа на живот, који су му и будуће остали заједнички са осталим друговима са. исте школе. Али то је прошло са падом ФилосоФске иродукције и настајањем удела у философским питањима, што је онда тако живо и распрострањено било. Али мора ли и сме ли остати престо празан, са кога је једна краљица сишла? Зар да не буде могуће, да се пробуди код наше школске омладине свију Факултета бар један део општег интересовања, за државне уредбе и маниФестацнје садашњости и за социјалне задатке будућности ? Разуме се, не у смислу вашарских еФе-

Н А с Т А В А 563

ката расправљањем дневних политичких питања, која треба да остану навек далеко од прагова храма наше музе. Али тако, да се помоћу излагања општих проблема државнога живота, која би била израђена на широкој основи и подешена разумевању свију универзптетских слушалаца, зачело дубље разумевање подитичких ствари, подстрекнуло научно интересовање за њих, и тако покрај стручног образовања сазревало у души омладине још и политичко образовање. И дође ли, чему се је надати, и дух времена таквим тежњама корисао на сусрет, онда неће бити а да међу нама не буде позваних људи за решење великих задатака, а ни правим учитељима захвалних ђака. И тад ћемо видети, како се понова, као некада, пуне највеће слушаонице ђацима свију стручних грана, који, као прави академски грађани не траже само знања, која ће им хлеба доносити, него која ће им прибавитн свестраног образовања иједап општи погдед на свет. И теолог и медицинар појавиће се тад на том извору и неће непоткрепљени отићи на свој животни позив. Шта би за државу значило једно и у својим најширим сдојевима политички образовано свештенство, то нећу ни да изводим. Али за народ у својој ведикој маси јесу свештеник и лекар два ока, кроз која запажа свет душевних ентитета; противуречности између њиних погледа на свет збуниће и узнемириће народ; а њина хармонија условиће миран напредак у култури општине. Душевни мост између обојих било би обојима заједничко образовање, које чини, да лекар даље види од очију, а свешгеник да има оштро извежбано око и за човечански — социјадни свет. Ако дакле тиме, што ћемо тежити да унесемо у потоњу генерацију политичко образовање, привредимо мир и напредак у најшнрим круговима народа, а у исто време допринесемо, да душевне прваке будућег друштва ослободимо од вдадајуће једностраности, да их вратимо на становиште подитичког погледа на свет и да их припремимо за социјални рат, којиих чека: оада смемо смело рећи, да смо учинили једно патриотско дело. У мери, у којој ће то испасти за руком, политичкн образован грађанин 20..Јека неће само имати и љубити своју отаџбину, него ће — у пуном смислу лепе песничке рећи — видети и разлог, што је љубп. Јер слепа љубав према отаџбини из социјалног инстинкта развиће се у државно чуство и учврстити се као патриотизам, који ће се оснивати на подитичкој увиђавности не губећи тиме ништа од своје топдине. Нека дакле буде тако! И нека би ми сви здравим очима гледади, наступајуће столеће подитичке о^разованости!