Prosvetni glasnik

радња главнога лросветнога савета 65

тнм логнчна недоследност није исправила. .Тер, ако историја цркве улази у обим „иознаваља цркве", а наслов гласи: „Познавање цркве или обредословл,е" (идентичност) то историја цркве улази у истој мери н у „обредословље". — Појам „познавање цркве" обухвата и догматично богословље, и канонско нраво, н пастирско..,. јер се и они баве живом црквом. У цнтираном ставу деФнннције нису логичне. Писац одређује цркву: „црквом, нрво назнвамо скун људи једне вере...." Ова деФиницнја нн у колико не одређује прави појам цркве; јер, „скуп људи једне вере" могу саставл>ати и војницп, н друга разна друштва и скупови, — „груие" само ако су једне вере. У обнчном смислу: црква јесте друштво људско, сједињено православном вером у Бога које законита свештена јерархија руководн науком Христовом вечноме снасењу. Такву цркву апостол назива жпвом, а не „екун људи једне вере", где бн се могле разумети и хришћанске јереси.... Може се рећи, диФиниција: „скуп људи једне вере" иснравља се, допуњује се речима: „коју апосто .1 назива живом црквом", јер, апостол неће назватн јерес живом црквом. Без сумње неће; алн, нису наведене ни речи аностола, да се види, какавје „скуп" а свака хришћанска секта сматра себе живом црквом. Но, то овде није главно: овде је главно оцена де®иницпја: могу ли ја днректно нз њцх правилно нознати и научити оно, што се номоћу њих хтело да одреди. У наведеном ставу, даље, каже се : ■ „а др\то, црквом се зове и здање, где се верујући екунљају ради заједничке молитве", и нри свршетку става: „изучаван.ем цркве у другом смпслу, тј. молитвеног дома, бави се овај предмет". И ту има недоследности. Није просто здање, где се православни скуиљају ради заједничке молитве, него освећено; не бави се наука обредословља изучавањем само „молитвеног дома", него и богослужењем и свештенпз! лицима н празницима, као што је и сам иисац у овоме свом делу радио. Наука која се само бави изучавањем „молитвеног дома" јест црквена археологпја...

Стр. 71. вели се: „Патријарха пма четири, као што смо казали, али међу њима, александријски патријарх има највеће нраво и зове се „ вселенски судија ". У име особите награде и одличија, он носи два енитрахиља и царски венац". Не знам како треба то „највеће ираво" разумети, јер, 28. правило чотвртог васељенског сабора каже, првенство има престо цариградске цркве. Стр. 80. велн се: „Саставни делови свештенорадњајесу: читање, појање и молнтве". (Сличио томе казато је и у „Црквеномт. Богословш", стр. 62)- х 1итање и молитве нису засебни делови, а тако исто и црквено појаве не може се од молитава — стихара, тропара... одвојити. Мпслим, правилније би било казати: Свештенорадње састоје се из молитава, које се читају или ноју и из обреда. За звона вели се, да су „иронађена" у „селу Камнани у Бенецнји". (стр. 57.). Мени се чинн, до сад је бпло опште мишљење, да су се звона ночела најпре употребљавати при богослужењу у вароши Ноли, у Кајмнанији (област у средњој Италији). На стр. 111. вели се за песму: БлагословенЂ вси господи"... „коју црква тужно поје и над мртвим

Христом, и над сваким самртником, надајући се, да ће ускрснути. Ово је иогрешно. Ту се Христос сматра мртав, као и обнчни умрли. Ако је тако, онда како треба разумети црквену песму, која за Христа вели: „Иже вђ деватни чаСЂ нагсв ради илотгњ смертЂ вкусивни"....? коју иисац (на стр. 119). преводи : „Христе Боже! који си у 9. час умро за наше снасење, укроти наше телесне страсти н спаси нас". Овде се као нарочито изоставила реч, илотгчо... телом умр 'о, н тиме је учињена иогрешка, која не сме бити. — На стр. 2»7. вели се : ...„Причешћивати на царским и северним или јужним дверима, забрањено је (Прав. срн. црква стр. 147 бр. 84). Код Грка и у Јерусалиму то нрактикују". На стр. 331. ...,,3а то време митрополит нричести краљицу, као обичне мирјане, на царским дверима". Мени је ово нејасно. Стр. 266. После речи: ...„и глагола имђ „, треба да дођу: ир1мите духЂ свлт", које су омашком изостављене. Стр. 334. место „Матеј Балтасар", мислим, треба Матеј Властар. На стр. 430. вели се: „Картагенској нркви стављено је било у дужногсг, да јавља, кад ће се празновати Пасха". (Картаг. саб. пр. 43...). Ово је Картагенска црква чинила само за своју област, а главна дужност, да објављује, кад ће се празновати пасха у опште, била је цркве александријске. (Архимандрнта Јована тумачење горњег нравпла). — „До 1585. г., вели писа.ц, и источна и заиадна црква унрављала се ио овоме иасхалноме месечноме кругу (који је он иоменуо на 430.), али те годнне пана Глигогије XIII. изнађе нову иасхалију". Није пана Глигорије XIII. „изнашао нову насхалију" 1585. г., него 1582. г. и то по рачуну ученог доктора и астронома Алојза Лилија Калабријца, уредио нови календар, пзбацивши 10 дана, тј. од 5. октобра нрешли на 15. Тим је у занадној цркви пролетња равнодневица стављена на 21. март... „У нрав. цркви празновање насхе бива свагда нрема одлуци саборској" вели инсац (стр. 431). Ово сад није тачно. Православна црква, истина, држи се Формално одлуке 1-ог васељенског сабора, али у ствари је остунљено. Јер, 325, год., кад је био први васељенски сабор, цролетња равнодневица била је 21. марта а сад она нада 9. марта; 1900. г. иролећна равнодневица цочеће да иада 8. марта по старом календару. Ми ћемо тада од новог календара заостати 13 дана, место садашњих 12, а I. васељенски сабор наредио је био, да иролетња равнодневица буде стално 21. марта.... Стр. 447.: ...„Царица Јелена и иатријах Марије с радошћу нрннадну часноме крсту...." Неће бити „Марије", него Макарије. Стр. 455.: „За време владавнне цара Константина 351. год...." биће Констанција, јер Константин н Констант (синови Константина В.) погинулн су раније. Стр. 470. Писац вели: Дионисије Ареоиагит „дели анђеле на трн реда и девет груиа". Чини ми се, реч „груиа" веома је неподесна, да се њом тачно означи и цреведе црквенославенска реч, „ ликђ ". Груна више означава материјалне нредмете, а не духовна бића. У славенском стоји: Д1онис1и глаголетЂ, Англн (Аггелн) вђ девлатв лики раздћлдготсн: и девнтв сш вђ три чинн (Прав. Испов-бд., пит. 20, ч. I.). Ни реч, „ чинђ" не значн, строго узевшн, „ред", као што ју је писац превео. Кад је иисац могао рећи, „труженик" (с. 482.) и „императрица" (с. 456—7), мислим, могао је и ову