Prosvetni glasnik

539

у тслу и нс уаотреби, иего јс несварену избадн — а то је осетан губитак и велика материјална штета, јер годишње губимо ареко два милиона динара — само за то, што жито не мељемо онако, као што би требало. У одељку 5. О хлебу није нас писац такође развеселио, јер внше од три четвртине нашега народа, уз најтеже послове у главиом преживи о хлебу с врло мало доша смока, а тај је хлеб већином гнецав п некпсео, и према то.ме штетан но здравље. Хлеб кад се добро испече може дуже да траје од пресна хлеба, у њему гину разне заразне клице, иа и снет и кукољ изгубе свој отров, јер га јара скроз ирожма. Кисео је хлеб онет специфичио лакши од некпсела, а лакше се вари и нријатнијегје укуса. Качамак је пспод сваке критике, јер је скроз убитачан по здравље, особито мале деце п болесника. На крају својс књиге писац препоручује иреиорођај иашег домаћинсгва. „Удружимо се у заједнице, као што су радили Енглези и други народи у том истом правцу ; тражимо сиаса у поуци школом, црквом и популарним списима, а још више добрим примером иросвећенијнх кћери нашега парода по селима; покренимо женске задруге, да се ц оне осврну на тај тако важап део своје задаће." Ово је истраживање скопчано с великим трудом и дуготрајним пинавим упоређивањем, али су му ресултати од замашне користи: да се види где дежи једно крупно зло по здравље и економију нашег иарода, односно државе. У овој научпој расирави сретамо се п с маогим новим називима, брижљиво ирикупљепим из парода, што је такође велика добит. Др. Сима Тројановић

0 реду речи у српском језику. Иристунна академијска беседа II. II. Ђорђевића, говорена на свечаном скуну С. Кр. Академије 4. <1>ебр. 1896. (Пз Гласа Српске Краљевске Академије 1 ј Ш). Београд. Штампано у Државној Штампарији 1898. 8, стр. 167—231. Захваљујући одличним радовима В. Ст. Карацића, Даничића и њихових последника на проучавању нашег језика, у њему су већ уочене многе нојаве и утврђени закони, по којима те појаве бнвају у језику. Али при свем том ваља још доста радити и урадити на иснитпвању нашег језика, п тога ради се морамо врло зарадовати сваком научном нрилогу, у коме су ресултати озбиљнога испитивања појава и промена у српскоме језику. Академијска ириступна беседа II. II. Ђорђевића у овом погледу је драгоцен прилог за науку

и научнс раднике, а дооро је дошла и свима другима, који се интересују ресултатима проучавања у нашем језику. У њој се расправља једно од најтежих н најсуптилнијих иитања у језпку — о реду речи у реченици, о расиоређивању појединих реченичних делова, и тиме раснравља не само једно језиковно већ и исихолошко питање, пошто уређење реченпце, размештај њених делова, зависи од уређсња мисли, чиј је чујни зиак речепица. Питање о реду речн у реченици може се разматрати с два гледншта: унутрашњег или психолошког, и спољашњег или синтактичног, т. ј. ваља прво видети, на који се начин везују предсгаве једпа за другу, кад их желимо исказати, и од тога зависи и ред, којим ће се јављати речи као чујни знацп представа, на тек носле ваља гледати па поједине чланове реченнчне. С погдедом на удруживање иредстава граматичко везивање речи у реченпци иде од иознатога ка неиознатоме. Познато се узимље као ирнступ, полазна тачка, с које се иде новоме, непознатом: ово је психолоппсп редованред: нознато —нсихолошки подмет, па непознато, цпљ реченици психолошки прирок. Психолошки подмет не мора бити, иа често и пије, у исти мах и граматички подмет. Тако, реченица се може почињати ма којим својим чланом, само нека он казује познато, од чега ваља поћи непознатоме. Ово је обичан психолошки пуг, којим се у реченици везују иредстаме, односно њихови чујни знаци — речи. Али може бити и обрнуто: прво долази ненознато — психодошки прнрок, па иосле познато — психодошки подмет, и то је исихолошка инверсија, која се нарочито онда лепо види, кад се поклапа с граматичком инверсијом, т. ј. кад је психолошки подмет у исти мах и граматички подмет, а психоЛошки прирок и граматички прирок, па нрво дође прирок па посде подмет. Инверсија се употребљава нарочито онда, кад се хоће да исказивање буде живље од обичнога. У нераздвојној је вези с размештајем речи у реченицп реченични акценат, јаче наглашивање појединих рсченичних чланова, чиме се у прво доба једино морао н разликовати иодмет од прирока. По реченичном акценту тек можемо познати: иду ли речц у реченици обичним или обрнутпм редом. Реченпчни акценат се управља ирема психолошком реду и обично сгоји на крају реченицс, без обзира на то, је ли у реченици граматички ред редован или јеобрпут; тако, познатоје на ирвоме месту, а непознато, циљ реченици, на другоме месту, управо на крају реченице, и на њему је реченичнн акценат. Ако се пак хоће поједини речеиични чланови више да истакну, онда реченични акценат 69*