Prosvetni glasnik

ГАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГА САВБТА

641

г. Илићева што се односи на „ Првенство" ; али није добро учинио што је нзоставно оно што се односи на беседу „О стареилинству". Исто тако није добро учинио, што је, без икаква разлога, изоставио на странн 42., тумачење молитве св. Тројици. Нрема свему овоме, гато сам довде навео, уџбенику г. Р. М., учитеља, Главни Проеветни Савет лако ће видети и уверити се да је исти уџбеник и но своме Илану и по својој садржинн једна најобичннја компилација уџбеника г. Јеврема А. Илића, проФесора, а о коме Главни Просветни Савет већ има стручну оцену, те по томе нека изволи донети своју одлуку о њему, а нарочито реши питање: могу ли се у оиште пуштати у школу и давати у дечје руке књиге израђене еагтгаолико граћанскога морала, за које се с нуно права може рећи, да у њима „има доста доброга, а доста и новога, али оно штоје добро није ново, а што је ново није добро". У ирилогу •/. враћам н уџбепик г. Г. М. 4.—VII—98. год. Београд. Главног Просветиог Савета ИОНИЗАН СЛУГА Павле Швабић, иро^есор богоеловцје. ГеФсрат г. Пвковића гдаси: Главном Просветном Савету Прегледао сам књигу г. Раше Милошевића, Паука ХришИанска за ученике н ученице треКсг разрсда осн. школе, и част ми је поднети о њој реФеФерат Главном Просветном Савету. Одлично место које је од вајкада заузимала Хришћанска Наука у основној настави, долази од њене моралне снаге, која је својом једрином давала вазда изврсна материјала за васиитање омладине. Од свих партија из Хришћанске Науке, одређених ла изучавање у осн. школи, јако се иетиче својом једрином и важношћу опа, којој је дато место у трећем разреду, а то су добро познате „ ХриСтове Приче и Беседе. Готово сва узвишена Христова наука, све јеванђелеке врлине и божанствене истипе исказане су овде у лаком облику, у прнчама, ксци је и но педагошким захтевима најиодеснији за наставу у осн. школи. Тога ради вредност је ове иартије ненадмашна за моралпо васиитање ученика. Какву дивну слику љубавн нрема своме ближњем, према непријатељу, даје нам Хрпстова прича о Милостивом Самарјанину! Од не мање важноети је по својој тенденцији прнча о Богаташу и ./1азару, о Немилостивом слузи нтд. Ну ири свем том мора се иризнати, да у овој збирци Христових ирнча и беседа има и таквих, које су но својој садржиии и сувише аистракне за децу од 9 -10 год. Њих би ваљало ири ревизијн програма за осн. школу испустити, или их заменити иодеснијима. Да је књига г. Рашина наиисана у духу учења наше православне цркве, јамчи име Његовог Висоиреосвештенства Госп. Митрополича Михаила, који ју је благословом својнм освештао. А пошто је г. Раша уиео у књигу сав матернјал одређен програмом, мени би остало да видим: како је тај матерпјал обрадио, и да .111 израда одговара захтевима методике?

Књига је подељена на два одељења. У ирвоме су Хриетове приче, а у другоме Христове беееде. У књизи долази често израз љубити у смислу волети. Мени се чини да би за децу много јаснлје и разумљпвије било, кад би се свуда реч љубити заменила са волети. У прнчи о „Милостивом Самарјанину" причајући, како је рањени Јеврејпн опазио Самарјанина, вели: „Кад је онај (Јеврејин) видео Самарјанина, номисли у себи: сад ће ме овај домлатити", (.јер су се Јевреји и Самарјани мрзели). Овако вулгарне изразе требало бн уоиште избегавати, а најмање места може им бити у књигама намењеним за школ. уџбеннке. За овом прпчом нде одељак, којим-се она објашњава. казујући, како су се Јеврејп и Самарјани мрзели, у коме се вели: „да се они овако мрзе, научнли су их њихови учени људи". Међутим, Јевреје овоме нису учили њихови учени људи, него их је томе учио сам закон њихов, по коме су они били једиии изабрани народ на земљи. У осталом такав сепаратнзам владао је н код осталих културних народа етарога века. Старн Јелини све остале народе сматрали сузаварваре; стари Миснрци нису се хтели нн мешати с другим светом итд. Мржњу Јевреја спрам осталнх народа требало је објаснити тиме, што су они само себе сматрали за божјп народ а за друге народе веровали су, да нису достојни божје милости. Г. Рашино је објашњење веома незгодно, јер читајући га, деца могу помиелити, да учени људи наопако и кавују н раде! Међу изрекама Христовим требало је овде додати и ону: Волите и неаријатеље своје, благосиљајтс оне који вас куну и молите се Богу за оне који вас вређају. Ову је изреку г. Раша ставио на друго место, али се мени чпни, да она овде треба да буде. Уводни одељак у причи о Царинпку н Фарисеју није израђен како ваља. У њему казује, како је у време Христово бпло много људи који су ишли у цркву као бајаги да се моле Богу, а овамо у својој молитви све су више грешили. Продужујући у том правцу, ои, даље воли: „такви су ее људи звали Фарисеји. Они су врло вешто знали да варају друге људе. Њих су Јевре.ји много волели, а мрзили су царннике, јер су веровали да су то најгори људи". Као што се види, овде је г. Раша хтео ђацима дати појам о царинику и Фарисеју, и учинити, да деца лакше схвате саму иричу, али му то није није испало за руком. Још пре времена Христова јеврејска религија почела .је много губити од сврје чистоће. Нарочито многе траднције и верекн обреди услед мешавине са Грцима, Римљанима и осталим народима јако су страдале. Нриродно је бидо, што се супрот томе иојавила ФарисоЈска секта као конзервативан елеменат, која је оштро пазила на светињу религије, па и на све обреде и традицпје, сматрајући их као обележје јеврејске на))Одности. Претерујући доципје у свим својим радњама, Фарпсеји су изгледали и смешни слободоумннјпм људима. Наш Снаситељ иоучавајући народ истншггој вери. оштро јо шибао биготизам Фарисејски, и у овој причи изнео је свеколико њихово притворство. Цариници нах беху службеници, који су од народа купили разие дажбине; с тога народу ие беху у вољи, и сматрао их је за грешнике. ,