Prosvetni glasnik

НАУКА Л

НАОХАВА

мугака и женска деца једне исте ручне радове : шивење и плетење и настава је у слојду обавезна. У старнјим курсевима раде радове од метада, дрвета и картона. Шкодски одбори доносе оддуке о томе да ди ће настава бити обавезна иди не. Деи,и се оставља на вољу да бирају коју хоће врсту сдо.јда. У овој години бидо је 166 одељења за ручне радове са но 15—20 ученика у одељењу, свега '2820. Поједина одељења имају 4—7'/ г часова недељно за ручни рад а учитељи за сдојд имају по 15 часова недељпо наставе у слојду, за што имају додатке по 7-50 круна годишње. Најрадије раде деда радове од дрвета (1505), па од картона (1035) а најмање металне радове (280). На свакога ученика долази просечио ио 190 часова годишње за слојд. Ручни радови раде се иосде подне од 8—8 часова, изузев женске ручне радове, који долазе пре подне. Израђене моделе деда добивају бесплатно На крају свакога курса. 6. дедембра 1898. год. Штохолм. Јошш Милијевић ? учитељ ■ ♦<«»<■ ■ ДВЕ ЛЕКЦИЈЕ ИЗ ПРАКШНЕ ПЕДАГОГИЈЕ ' (НАСТАПАК) Нема сумње, покорносг законима је прва грађанска врлина и покоравање реду биће увек основна врлина ђачка. У васпитним заводима — и то у толико више, у колико је више деце у њима — требаће увек најпре осигурати материјалан ред, што је барем релативно добро и мора се у сваком случају сматрати као нужност. Али то би било полицијски, а ие васпитачки, ако би се овај ред стварао механички, не иоправљајући унутрашње склоности дечје, пе чинећи, да она буду подобнија, да се сама управљају једпога дана, кад надзор престане. Добре навике не могу селако оценити, алн наравно, кад оне омогућавају. да се осећања и начела приведу у дела. У васнитању много мање вреди оно, шта чини ученнк, него мотиви, којима се покорава, начеда вдадања, која он усваја. Добро чувати децу. то је почетак мудрости; ади то пије н свршетак. Младић, добро чуван, разликује се од добро васпитана мдадића у томе. што бп овоме био права супротност, кад бн се морао увек чувати н кад се нс бн најпосле сам умео чувати. „Хоћу, вели Монтењ, да он не чини зло не с тога, што га не може

чинити већ с тога, што га не може хтети'. То је главна тачка код демокрације, у којој, пошто сви учествују у грађењу закона, нема више спољних узда, и у којој индивидуалне, личне импулсе контролише само њихова савест. Али задатак иаставе није, даљуде научи, како да се уирављају; то је ствар практике и вежбања. Сваки зна, да човек може у глави имати најлепше Формуле, па онет никакве користи немати отуда у свом владању. Истина је, да би се морална настава могла увести изричније у нашим школама; истина је, да она долази доста доцкан, на крају студија, тек у разред ФилосоФије (последњи разред у Француским гимназијама) и да би уираво било чудо, кад би она могла овде поирављати већ раније стечене ученнчке навпке н израђен карактер. Али ма како била организована ова настава из морала, она ће сама по себи имати само тек ограничеи утицај; она ће моћи тек само додирнути ону „другу природу,' 1 ) накаламљену на прву, ако се њоме покуша деловати на њу. Највећи добитак од нашег моралног васпитања много мање је дело онога, што нам се каже и што нам се говори, него онога, нгго нам се делом, примером показује и на што се упућујемо; другим речима, него режима, у који се стављамо кроз целу Фазу, у којој со образује личност. Начин живота, днсциплина, то је ето права школа за морал или за нарави. Међу тим, нарави или морал, који бисмо хтели створити, не би вредели нн у колико, ако би били механички и без душе; ако би нам наређивади неке радње без претходног деловања иа срце и па разум ; ако би нам мењали или ломилн вољу у место да је задобију. Намећући свима без иоговора нужни, непроменљиви ред, слободоумна дисциплина има да се најпре побрине, да тај род разумемо и заволимо; она, се има ностарати, да јој буду чувари баш они, накојепримењује тај ред. Она се не позива на страх од казне, већ па с.вест о реду, на ооећање личне и заједничке части. Она води битно рачуна о лпчним карактерима, тражећи од свакога оно, што он може дати. и назећи на развитак свих. Она ободрава иницијативу, она волн сваку часну слободу. А да ли је таква дисциплина слаба, разуздана? Тај прекор чинити, значило бп, не разумети је; јер, што мање она брани ствари, у тодико јој је дакше бранптп пх строго, одлучно. Она налаже само оно, што је потребно, али оно, што она налаже, она га налаже бђз милосрђа. Они, у чијим се рукама она појави као слаба, п не могу је држати, они је могу само изиграватп. ') Французи имају изреку: вавииа је друга ирирода.