Prosvetni glasnik

НАУКА II

чељаде појести; где је управо — као што и сами велимо — „комада до врата%. Сем тога свугде (па јамачно и код нас) начвн исхране зависи много од местних прилика и потреба; од навика и обичаја и т. д., па је према томе веома разноврстан. Свако нлеме, сваки крај, свако место, а гдегде баш и свака породица има у томе својих особина, па ко би то све могао тачно прибрати п систематски средити, да може посдужити за иаучну обраду? А баш кад би се то и могдо за одрасду чељад, која махом у одређеним оброциМа храну примају, мучно је г 1о постићи с децом. Ко би мерио и одређивао сваки оброк, што га мајка, редуша, или друго које старије чељаде свакоме детету по некодико иута па дап у ручицу утисне или у чаику нружи ? Ко би пратио и бележио, што оно и само — гдекада баш кришом и крадом — узме и иоједе?... То се, као што видите, не да извести — бар пе онако тачно, како то наука иште. С тога се од тако исцрпиог проматрања и сабирања морало одустати. Да онет не остане тако важно нитање народнога живота нерешено, ударили су научењаци другим иравцем. На тај начин добили су сразмерно тачних и употребљивих података у томе питању, а ево како. Тражиди су и ирибиради податке о исхрани само у оиим иридикама, где сз оброци хране дају сасвим тачно (вагом, пребрајањем, мерењем итд.) одредити, и где се то већ (из других којих раздога, н. ир. тачног рачуна ради) и онако чини. Такав је сдучај н. пр. онде, где се читаве задруге и насеобине сељачких, занатлијских или других каквих радпичких породица хране заједнички и задружно, те сваки —- сразмерно броју и узрасту својих чланова — даје било саме потребне сировине (жита, варива, масти, лука итд.), било толико у новцу. Исти је случај, ако н. пр. својим најамницима те сировине даје газда, и то таман но начину и мери, која одговара њиховим навикама и њиховој потреби. Сличне су прилике п онде, где читаве породице, задруге и насеобине набављају своје намирнице из једног одређеног, заједничког извора (н. пр. из стоваришта „Потрошачке Задругц"), па још на рачуп или иа књижицу, у коју се тачно бедежи и врста сваке поједине намириице и количина њена, а из које се у исти мах може видети и време, за које су те намирнице утрошене. 'Го су, разуме се, одређенији и тачиији податци, по којима би се иитање о исхрани тих задругара и тих заједница могло тачно проучити и решити.

НАСТАВЛ 129

Таквих придика има н. нр. у Русији, Француској, Немачкој, Итадији, Румунији, Угарској и т. д. 1 ) Не знам поуздано, има ди томе чега сличнога и код нас, али ми при размишљању о тој теми падоше на ум неке прилике из нашега живота, које се с овима што их напоменух прилично подударају, које би, дакде, биде исто тако згодне за темељно проучавање питања о исхрани као и ове. Тичу се иаше сељачке деце из основних шкода, а ево у чему се састоје. Као 1ито .је већ познато, наша су села махом —- с мадо изузетка —- пеушорена и растржна, па иам је већииа основних шкода далеко од појединих сељачких домова. С тога се шкодска деца већипом пе враћају у нодне кући на ручак, него понесу у торбици свој оброк за цео дан, па га у школи једу. Зими не иду дома ни на ноћиште, него по неколико дана (обично од понедеоника до иедеље — до прве преобуке) у школи коначе, иа тамо се и хране. Или сами са собом носе разних намирница, колико ће им за то време достати, или им се од куће шаље. Те намирнице или су већ сиремљене да се могу одмах јести, или се тек у школи готове. И у једном и у другом случају храни се дете, бар приближно, по начину, како је и иначе у кући иди у оном крају уобичајепо. Ласно је увидети, да је овај начин исхране сасвим згодан за прибирање онога материјада, но коме би се могло одређеније и научно решити питање о исхрани наше деце. Оне намирнице, што их паша сељанчад за оброке у шкоду носе и тамо потроше, могао би учител. (или друго које ноуздано лице) тачно прегледати, према нарави саме намирнице нешто пребројати а нешто на вази измерити, па најпосле и време прибележити, за које је та количина утрошена. Из тих нодатака могдо би се после физиолошки одредити: 1., какав је састав те хране; 2., како се она у телу ирима, т. ј. колико ') Колоније Фабричких радника у московекој губернији у Руоији удрузкују ее п. нр. — ааједничке, задружне исхране ради — у парочите задруге, у т. а. »артеле*, и бирају себи т. з. »старосту", т. ј. управника, који ће сиим нословима око исхране руковати. Тај »староста 8 набавл>а намирниде сразмерио броју, нолу и узрасту својих задругара, бележи иотрошак, и рачуна га свакоме задругару према полу и узрасту. Храна је слична храни становника оних крајева и ио врсти и но мери. У Угарској и Румунији даје властелин (спахија или бојар) својим раднидима, надничарима, најмљеннцима, рисарима, одаџијама и т. д. (и њиховим породицама) и храну махом на читаву недељу. Надничар добије извесну, одређену количину памирница (брашна, таране, кртоле, пасуља, соли, паирике, сланине, ракије и т. д.) сразмерно навици и иотреби и тиме се прехрањујо.