Prosvetni glasnik

199

сама морала се учити свештена историја, катихизис, рачупица и словенска граматика, за тим дрквено певање, особито на оним местима где је учитељ држао певницу или где га је црква плаћала. Катихизис и свештена историја учепи су упоредо са нсалтирои, а то је дакле у трећој класп. Овако мислим да је било у Београду, Смедереву, Поречу, али никако не мислим да је тако било по свпма основним школама. Редовног учења за све време првог устанка није могло бити. Јер опде, где непрестано топ грми и пуптка пуца, где сабље севају, ломе се мачеви, где се дпжу облаци дима топовског и пушчаног, где се крв лије и јече рањенпци, где се чује писак заробљене нејачи п јаук матера, ту нема ни редовног школовања. Али, ако нема редовног има ма каквог. Њега је било. А ово што до сад рекосмо тврди, да га је било. На реду је да се запитамо, па да ли је било каквога надзора у овим основним школама првог устанка? Да ли је било каквих испита ? Кад је „правитељство" извесне школе отварало II учитеље плаћало, морало је и ма каквог падзора водити над учитељииа. Истина ми о томе за сад немамо никаквих сведочанстава. Но претпостављамо да га је било. За врховног надзорника пад свима иросветним установама (црквама, манастирима, школама вишим и нижим) 18. јануара 1811. годипе постављен је најснремнији и најпросвећенији Србнн оног времена, а то је Доситије Обрадови/г. Он је, "према његовој дипломи, тога дана постављен за министра просвете. У дииломи сс на једпом месту вели: „В знак наше признателности, а вашег отличија „и награжденија, опште сагласно избирасмо, имеиу„јемо и иостављамо Вас членом Оовета и иоиечи„тељем иросвештенија народња". Мало ниже стоји још и ово: „Уверителну надежду имам, да ћете ви охотио, „нриликом овом полновати се, којом небројене ваше „заслуге за отечество, у новом важњејшем делу „јоште умножит и тако бесмртно име у вечитим „отечества књигама оставити доиста можете". Ову диплому потписао је вожд Георгије Нетровић у Београду. Још се јасније види шта је био посао Доситија Обрадовића као „поиечитеља просвештенија" из аката, којима је јануара месеца јављено свуда ио нахијама и војводама о реФормама у Совету. Тако тамо стоји: „Госиодин Доситеј Обрадовић, Попечител. Про„свештенија народња, он ће знати нросвештеније „издавати, и ако у нахији учитељи требају, от њега „пштите".

Врховни надзорник за све школе првог устанка после 18-. јаиуара 1811. год. био је дакле „поиечнтељ нросвештенија". У овој прилнци Доситије до смрти, па иосле они, који су дошли на његово место све до пропасти 1813. годиие. Алп да лп је ко имао да обиђе школе с времена на време, сад је тешко то знати. Ја мислим да је тога могло бити, али само у иојединпм местима о исиитима. За то имамо два податка из оиог времена. Имамо вестн о једном испиту у оном београдском интериату (школи за Туриће) и другом у смедеревској школн. Прву вест о нсниту у осиовним школама оставио пам је Доситпје Обрадовпћ. Он је посетио пред крај 1807. годнне онај интернат за Туриће, у коме је био учитељ Јефта. Присуствовао је на исниту ових Турића, којих је било 85. У једном свом писму пише о том исииту овако: „Ово дапа били смо на екзамену 85 новокре„нггене дечице и момчића. 0! братко, братко како „је то убаво и слатко".') Жао иам је што нема ништа опширније о овом испиту. Али за оио време добра је и ова белешка. Она тврди само то даје испита у ондашњим основним школама било. То још боље тврди друга вест о иснитима осиовних школа онога времопа. И ту другу вест оставио нам је један од ученика онога вромепа. То је бпо ученик смедеревског учптеља Јов. Ранчића. к 0и прича о исииту, који је био у смедеревској школи 1806.: „После неколико дана, дође Ранчићу у школу Иван Југовић, Србин из оне стране родом. Учитељ рекне ђацима те устапу и викну: — Поздрављаемо! Југовић норед другог говора узе један ђачки Фес (који се у оно време куновао по 60 пара) и стаде питати: — Ода шта јо овај Фес ? Где се гради? Како се овамо доноси? И још много. — Ви ћете, рече он ђацима, даље, бити госиода, трговци, мајстори ц треба да знате то". ■ На испиту нредседавао је Југовић, а било је доста и ђачких родитеља. — И ако ми иисмо знали готово нншта, ирича тај ђак, опет веселијој и слободпијој деци дадоше по марјаш (опдашњих 8 пара) на пантљици, да придеиу на прси. Који то нису добили, илакали су, а учитељ Ранчић тешио их је говорећи: — Учите ви добро и владајте се лено, на ћете о другом исииту добити по дукат а не но марјаш!" ') Нисма Доситија Обрадовића, Част X. стр. 117. Воааровића издање.