Prosvetni glasnik

НАУКА II НЛСТЛБА

375

рати, сом ако су па време и тачпо извештаваии о ранијим погрешкама њихове децс, опако како су се оне гомилале. А ови извештаји треба да су, ио могућству, писмеии и да се учитељу врате с потписом родитељским, да пх учитељ чува за сноју одбрану ако му то буде устребало. Ако је дете одрасло онда је јога пајбољо да оно само пише извештај о својој кривици но унутству учитељеву. Тим ће и учитељ уштедетп себи времена, а то ће имати и свог доброг утпцаја на дете. Разуме се да ће у највише случајева сам учитољ морати написати извештај а не ученик. Каткад се може н сам ученпк упутити да усмено сноје родитеље о својој кривицн извести. 24. Греши ко без потребе досађује родитељима. — Скрећући пажњу родитељима на какав рђав поступак њихово деце, или јављајући им о каквој њпховој небрежљивости или непажњи на чистоту и уредиост њиховога одела или тела итд., учитељ често без потребе употреби оштре и оноре речи. Учитељ пак треба то да избегава, колико је год могућпо, јер ие треба никад да вређа родитељске осећаје. Он се не може надати да ће својим разредом лако и како треба управљати, ако нема уза се симпатије дечјих родитеља, а ово не може имати ако је нсуљудап или одвећ строг према њнма. Његово правило треба да је благост. Његовн уљудни н пријатељски разговорп нли извештаји могу чудесио утицати и пробудити родитељско интересовање за школске ствари, те школи стећи њихову сарадњу и помоћ. Учитељ који може да каже родитељу: „жао мпјештотвој Јова тако често изостаје од школе; он је ваљано дете н за.служује да се ти мало више потрудиш да он у школу долази уредније", или: „штета што онај твој отресити Бранко увек заборави да се умије и очешља", и постићи ће оно што жели и опет неће ни на који начин родитеље увредити и понизити. Оно „ваљан" и „отресит" иоће со никад родитељима учинити неумесни изрази а ублажавају оштрину учптељевих прекора. 25. Греши ко се жести у говору с родитељима. — Учитељи одиста нмају често јаких разлога да со љуте на неправде а каткад и на суровости идрскости родитељске. Овису устању противу учитеља написати најнеправедније оптужбе или им добацити најтеже прекоре, како оии „илаћају порез само да учитељи имају хлеба и с хлебом" итд. Биће пх који ће чак доћи и у школу, да ту застрагае или изгрде учитеља. У свима овим и сличним приликама најбоље чпни оиај учитељ, који се покаже миран и уздржљип. РБему но мо?ке нико

пребацивати ако се буде Л :>утио, али тек он то не сме показивати. Он треба да се сети да родитељи, скоро у свима у оваким случајима, правнлно суде, разуме се према томе како су они обавегатенп. А они чују увек само једиу страну, н оно гато чују то јо обично веома претерано ако по и скроз лаашо. Истипа да родитсљ пе би требало да осуђује док не чујо н другу страиу, али љубав ка свом детету, с ким јо, како оии мисле, неправедно поступљено, и чија су права опи као родитељи дужпи да штито, чини да оии то заборављају. Оии примају дстпња казивања за истииита и, разуме се, постају раздражеии. Можемо слободно рећи, да ће бити мало родитеља који неће отићи љутитп учитељу, а да пемају довољно ра.злога за то, разуме се, само ако мисле да могу веровати казивању своје деце. И ако би било све онако, како деца прпчају, оида је и родитељско мигаљење скоро увек правилно, и онда је њихов гњев само израз њихових оправданих осећања, јер су они природни загатитници деце, коју пм је Бог дао. Али деца обичпо ие казују онако како је било. И то не с тога што би она хтела намерио да лажу, него с тога гато су просто неспособиа да кажу праву истину о томе загато су кажњена, и да тачно исиричају шта је све било те је дошло до тога да су кажњепа. А у овоме баш и лежн тајна учитељеве моћи над љутитим родитељем, ако оп само умедпе ту своју моћ паметно употребити. Ако какав зловољан родитељ дође учитељу, а овај се покаже љут и пргав, онда ће онај тек тада стећи уверење да је учитељ одиста био неразложит према његову детету п тек ће му тада бити довољно јасно да је све оио истина гато му је дете причало. Пргав учитељ тада чини оно игго ради и свакн други пргав човек: рекне негато неупутно и пеправедно те на тај начип да родитељу доказа, гато раније није било, да овај одиста има разлога да се иа учитеља жали. А ако учитељ буде хладнокрван, и, било у својој пренисци било у разговору с родитељем, мирно прича како детиње казивање није истинито, опда је његова победа брза и сигурна, а то је за њега довољно. Једном тако убеђени родитељ, убеђен је за свагда. А пикакав учитељ не може уверити родитеља да му је дете ствар лажно изиело, докле га најпре 'не убоди да је он потпуно правичан и да ирема детету нема пи трунке нерасположоња или зле воље. А ово ће моћи само тако постићи ако се у својим односима ирема родитељу не жести. И ако његово нонагаање буде стално алп мнрио, његов говор одлучаи али умереи, он ће на јодан мах разбити родптел^ско уверсње да је он нсрас-