Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГА

просветноГа оаввта

693

сиојио са једним другим ириндииом, да није међу основне атрибуте ствари унео просторност, те на тај начин извео, да је оно што је раније распрострањеннје, да заузима више иростора од онога што је додније. Поставиги оишту каузалну везу између ранијега и доцнијега у времену, то нде, кад се узме, да процес времеиа ннје прост већ еволуциони ироцес, али поставити каузалну везу између нросторности и вромености, те две тако диснаратне с.твари, иотпуно је нелогично. Да је та, ствар нелогична ноказују нам и очигледна Факта и понеке врло сумњиве конзеквенције. Тако писац на основу тога принципа изводи у гл. 6., како су ниаса чула као ранија распрострањеннја од внших, како кожа заузима много већи простор на телу од ока. Без сумње да кожа заузима већи део тела од ока: али да ли то важи и за нос и језик? Али ма како било са овим, за сензације као такове не само да ова пропорција не важи, већ је нропорција еасвим обрнута. Г1о нисцу чуло вида као најдоцније требало би да је најсиромашније сензацијама: међу тнм три четвртине целокупног свесног садржаја код нормалног окатог човека заузимају севзације вида. Као што се види овде Факта очигледно противрече теорији. Тако писац у гл. 18. велн, како у васионн мора бити много више хаотичне масе, из које се ннсу развили артикулисани светови од организоване масе, а то је ствар врло сумњива. Зашто со није цела маса у васиони могла почети у исто доба развијати у светове? Колико је иисац ири одређивању осталих атрибута ствари у односу на њихово постајање у вромеву успео, у то нећу улазити, јер би ме то далеко одвело. Ја ћу сада још да наведем неколико логичких погрешака, које се стално понављају код писца. Најчешћа је погрешка нишчева циа^егшоЧегттогшп, то је тако рећи хронична болест пишчева мишљења. Тако писац у гл, 6. тач. 2 вели на једном месту: „друштво је само за оне људе, који хоће да задовоље своје Латеријалне иотребе; апстрактни духови могу бити и без друштва — проводити своје време у слободној „природи, галернјама, музеумима е(;с. и , као да је усамљеност што и неживљење у друштву (нисац под друштвом разуме и опште човечанску заједницу и дружење са иојединцима). Тако исто кЗд писац у гл. 18. тач. 3. тврди, како је све што је доцније све спољније, сво што Је раније све унутрашњије, па онда унутрашњост идентнФицира са неодређеношћу а слољашност са одређеношћу, и то тиме што спољашњост идентивицира са изразом а унутрашњост са безизразношћу. Отуда долази што писац с једне стране може тврдити, како „и код самог човака, у свему његовом животу има много више унутра иего што он испољава изражава и него што то може" а с друге стране тврдити да „што се даље нде од човека у природу, што се дубље снушта у скали онштег жнвота, све мање има да се говори, све мање има да се каже; светлост је једннн израз звезда а мрак једини израз течности (ова је иоследња реченица у осталом, што не треба прећутати, веома складна). Слична је ногрешка овој номенутој погрешка мешање Фигура са ствари, ногрешка од које пати и овај други део пншчевог дела. Тако иисац у гл. 29. тач. V и VI идентиФицира унутрашњост са топлотом и мраком. Од иепрецизије у изражавању произлазе такође многе ногрешке иа и противречности. Тако нисацугл. 3. тач. 4. тврди да су мислиоци носиоци историје, док се у

гл. 2. баш обрнуто за масу тврди, да јо она једини носилац историје. Тако у гл. 6. тач. 2. најпре стоји да су реке највише деловале на развитак духа људског, на се то исто после и за море износи. Али ма колико да се може у прииципу и у иоједииосгима књизи нншчевој иребацнти, ииак она има и својих врлина У њој има много и леиих и оригииалних мисли и објашњења, а и многа Факта лепо је умео писац довести у склад са својим нринципима (тако да покажемо на ир. како иисац у гл. 6. на једном месту изводн сасвим лепо из својих нринципа Факат да су све велике истине нађене дедукцијом а ие иидукцијом. Да номенемо узгред да су главе 6. па и 18. — које у осталом садрже много идевтичнога — највеће и најважније од свију). Огромни труд, кога је г. писац на израду свога дела уиотребио, његова велика начитаност, његово дуго и ако не много усиешно мишљење заслужују иаграду, с тога сам мишљења, да Главни Просветни Оавет треба овој књнзи да одобри штампање. Што се тиче наведених погрешака оне су тако срасле са самом природом пишчевом, да их је немогуће исправити, а да књига не изгуби индивидуалитет нишчев, с тога дела оваке природе ннје могуће и не треба исправљати, њих треба или цела примати или цела одбацити, — с тога и ја не предлаж,ем никаквих измена,"већ предлажем да се дело прими онако какво је. Захваљујући Главном Просветном Савету на поверењу, које ми је указао одредивши ме за реФерента овога дела, част ми је назвати се Главнога Просветнога Савета најоданији слуга Др. Бранислав Иетронијовић, в. ироФ. Вел. Школе 11о сасдушању овога реФерата Савет је одлучио : да се према реФерату дело г. Боже Кнежевића „Принцигш историје, књига друга" може иреиоручити госнодину министру просвете и црквених послова, да га може примити и штампати о трошку кога просветнога Фонда. РеФеренту је на име хонорара за реФеровање одређено четрдесет динара. Овим је овај састанак завршеп. САСТАНАК 743-ш 13. октобра 1899. године Бнли су: иредседник : Др. Војислав Бакић; иотиредседник : Стеван Ловчевик; редовни чланови : Др. Светолик Радовановић, Богдан Ноновић, д-р Михаило Петрови!,, Архимандрит Кирил, Сретеи Ј. Стојковић, Јован Миодраговић, Јован Т.. Доки!. и Милоје ВлајиЈ.. Пословођа: Нетар Ј. Петровић. I Прочитани су и примљени су записници 741. и 742. састанка.