Prosvetni glasnik

62

1ГР0СВЕТНП ГЛАСНИК

Али ми имамо културнога човека. Ми имамо подмллдак цивилизованих људи и народа, који треба сиремати за живот. А у чему се раздикује живот њихов од живота примитивнога човека и.ш'дивљака ? Сваки ће веома л.ако погодити: у томе, ]пто културноме повеку потребују безбројне намирнице за живот, до којих он додази радом, а дивљак или је задовољан с оним што му прнрода сама пружи, илл се служи отмидом. Трагови од овога последњега остали су и до данашњега доба, у облику крађе, превара и тако даље. А да ово није добро, то казују не само нарави људске, које се с тим не слажу, него и закони писапи, који га забрањују и казне. Да видимо сада, да ли које од горњих васпитања пл и делова његових обухвата и овај елеменат. Телесни развитак истина стоји у тесној везп с њим, али никако није оно исто што је рад, особито уметнички рад. Тело се може чувати (негом, дијетом) и развијати (на пр. гпмнастиком илл кретањем у опште, као у животиња и днвљака) и без рада и без икаке уметности. Већ први покрети у игри уметннчки су. Али се они морају применити, не на забаву но на набавку п приправљање намирница жпвотнпх, па тек онда да постану корисни, н да се назову рад. Телеснн развитак дакле може само иотиомагати уметнички, онако исто као и овај њега, а никако ннје то исто што и он. Да видимо сада како стоји ирема умноме развитку. Сама реч: ум, мишљење, упућује нас на мождане радње. Све се оне пак могу вршити и без мишићних радња па и без руку. Умне радње управо се најбоље и врше онда, кад мишићне мирују. Мишљење само иотиомаже рад, онако исто као што и овај изазива мишљење. Нарочито све гране науке о облицима прппремају ум за стварање тих облика на предметима стварним. Али мозак или душа могу схватитп п најсложније и најразноврсније облике, а рука, ако се не вежба, може не бити кадра да створп н најпростије. Рука за себе потребује вежбања. Њу ирати ум и мпшљење, али она је центар за себе. Никако се дакле не може узети. да је умни и уметнички или технички развитак једно исто. Моралнн развитак стоји још даље. Може човек желети другоме колико хоће добра, па опет не бити кадар да му учини. Или ће му учинити оним, што већ има. А да би се оспособио, да може чинитп више добра или услуге и себи н другоме, ваља га улутити на рад, на рад који ствара, на рад промишљен и правилан. Само развијање осећања неће много помоћи. Не желети другоме зла п желети му добра, а не бити кадар и да му помогнепг, само је иола морално: то .је првп ступањ моралнога развитка и моралних дела. Ако хоће дакле морално васпитање да буде потпуно, оно мора да буде у вези с радом; оно мора да навикава човека на рад. Оно мора то да чини прво у интересу самога васпитаника, те да га оспособи за живот његов лични. те да се не би служио недопуштеним