Prosvetni glasnik

48*

НАУКА II НАСТАВА

735

Божја милост, за ко.ју му благодарим, и ради које врло радо допуштам да ми се насмеју и да ме и исмеју они, који у својој ограничености ие могу да појме, како то да човек не изабере, као они, широк и угажен друм и да шета по њему, него може да изабере таке нутеве, од којих они сами, из страха према умору и иапрезању, зазиру. За мене није куцао сат, док сам био на дужности, а нарочито док сам учио будуће забавиље. Ја сам био у свом позиву среКан и нисам се осећао везан за време, него увек за онај прелаз, који за мисаоног педагога ностоји између његове обичне свесности п највиших интереса. Па н принравнице су биде срећне. Све, па и мање даровите, водиле су само рачуна о садржшш времена, а не о самом времену и иротицању његову; јер оне су биле богате у ономе, што интересоваше њихове главе и срца. Ово је посведочавало племенито и нуно пожртвовања надметање, и онај неуморни труд, да не проиусте нв једну реч, ни један миг. Свакад, кад их гледах пред собом, како са светлим очима и задржаним дисањем седе и сваку речену мисао гутају, да би је одмах заиисале у своју свеску, свакад се у таквој прилици сећах речи, које је писао Дистервег Фребелу' пре двадесет и пет годиНа: „Ноуздај се у ту малу гомилу", — нодвикну он готово у заносу реФорматору васпитања, који је највише клеветан: „У Еамбургу и у Дибениттајну видео сам их око тебе сакупљене, те љубазне, миле и веселе детињске девојке, које хоће од тебе, човека, да науче, како треба с децом у првој младости постуиати, да бн се ириродно развила. То је био диван призор". II кад сам видео наше приправнице, како се крећу међу децом, ностајући и саме деца и задубљујући се у дух приче и игре, тада сам тек истински познао, како су језик и игра као васпитни Фактори од великог утецаја, — први, што обрађује иразвија чулне представе, и други, пгго то обрађивањс иосматрања иозитивно иотиомажс. Баш у тренугку, кад ове редове пишем, добих писмо од свога пријатеља нз Габела у Чешкој. Овај озбиљни човек, који се брине за добро и срећу човечанства, путујући званичиим послом, прича о утисцима, које је добио услед „распадања пропалог госнодарства и напредовања сељачког благостања", и закључује натетично: „И човек је ипак манит, те хоће да створи нешто стално ? Старо пронада, ново се нодиже; па ко не би очајавао са својим трудом и упињањем, кад се тога сетп?" Да сам већ одговорпо, то би се мој болећивп пријатељ ваљада овако утешио : „Гледај, мој стари, ја сам од оних, који не очајавају. Нови живот цвета из развалина; тај нови живот претиоставља етари, битисани живот; јер само живот може и оиет да створи живот. И мислиш ли ти, да се ннсу духови будуЛности вили око разваљених замкова и око онустелих кубета црквених, док су се још у пуном сјају иебу уздизали? Мало се савременика уздиже изнад масе, која се чврсто нрииила уз оно, што је наследила н са собом донела; али та мањина је најбоља, а — „ко је угађао најбољима свога времена, тај је живео за сва времена".