Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

769

васпитање. Поред књига које у првом реду циљају на стварање карактера, -а у ове спадају осем биограФија још и разноврсие скаске и приповетке, овде треба да дођу и књиге поглавито поучне садржине. Школа може само с том намером почети да ученицима даје знања, т. ј. поуке поггребне за живот. Ко је изашао из школе треба сад сам да продужи радити на проширењу свога зиања. Ба како је то редак случај! Отуда би се могдо рећи да је школа око оних узадуд радида, код којих се не види тежња за већнм образовањем. Јер оно, што се с правом може назвати „образовањем", не зависи од школе која се учила, ннти од рођења и сталежа, — тако образовање у правоме смислу може човек себи само постепено прибавити; то се образовање не добија тим, што ће се сврштг ти народна школа, реадка, гимназија па чак и универзитет. Што је школа у стању да учини, састоји се у припреми за тако образовање, дакле у крчењу пута за њ. Прво средство за то јесте буђење заинтересованости, тежње ка саморадњи и даљем развићу, једном речи воље ка раду. Ова ће заинтересованост престати, ако се неирестано не потхрањује. А то се најбоље чини помоћу лектире. Ако је учитељ у настави пробудио ученикову заинтересованост нпр. за неку страну земљу, или какву ретку природну појаву, сад му ваља дати ученику какву подесну књигу о тим предметима. Помоћу те књиге ученик ће се даље сам упознати с тим предметом. Књига ће постати његов учитељ, или као што се то још каже, он ^е помоћу књиге ностати свој сопственп учитељ. На тај се начин мало по мало може доћи до онога чему тежп свако васпитање: да се у место једнога учитеља у разреду н једнога ауторитета добије толико исто учитеља, ауторитета и самосталних глава, колико . је било ученнка у разреду. Кад је ђачка књижница дала дечаку или девојчици оне књиге, које су подесне за правац њиховог рада и кад .је читалац иоступно увидео велику корист од читања таких књига, онда ће и они, који изађу из школе, постарати се да и у будуће дођу до таких књига у којима ће наћи жељене поуке. Такав ученик даје довољно јемства да ће бити користан члан друштва и да ће мање више учинити штогод за народни развитак. У њему је баш оно пробуђено и однеговано што више вреди од сваког знања, т. ј. жудња за знањем. Наше досадашше пзлагање нотврђује се па ма па коју страну гледалн и ма од које тачке полазили. Зар умно недозрели људи нису у већини не само у тако званом народу већ и међу тако званим образованима? Ннсу ли то људи без икаквог сталног гледишта, без икаквог постојаног начела, те се с тога поводе час за овим час за оним, нагињу час овамо, а час онамо? Зар не зависи од тога наше данашње партизанство и прави карактер већег дела наше штампе, а зар није то све само зато могуће, што је маса нашега народа без икакве критич-