Prosvetni glasnik, 01. 12. 1900., str. 165

КОВЧЕЖИЂ

827

Бећа образованост нашега века одузима женама пршшку, да могу цигло ломоћу своје лепоте да владају. Потребно је, да ваљано васпитање оспособи зкеие, да могу оценити дарове и врлине својих мужева, да умеју сачувати разумним газдовањем аихово имаље, делити с њнма углед без смешног разметања, тешити их у несрећи, образовати своје кћери у свима врдинама, везаним за љнхов пол, и бринути се о првим годинама својпх синова'. А исто тако, као што се трудпла око ваљаног васпитања кћери из вишпх кругова, није заборавила за побољшање васпитања нижих кругова. Тој ствари посветила је нарочити спис где вели: „Видела сам, како је васпитање кћери грађанства из унутрашњости било непотпуно и занемарено... За то сам написала ово делце". Сама је хтела под крај својега живота да постане сеоска учитељица. Али пад Наиолеонов бејаше-узвок, што је и њој године 1815. одузето управитељство и до године 1822. живела је повучено све до смрти, која. је спасла од грозне болести. Поред ње у главном још три жене у почетку нашега столећа нисаху у Француској о васпитању девојачком. Госпођа Ремизат заступаше равноправност оба пола људскога рода, али је то доводила у зависност од душевне зрелости женине. Жена, будући свагда супруга и мајка грађанина, своју задаћу треба да испуњава имајући обоје на уму. Само зрела и образована жена, која уме да разуме напоре, жеље и дела мужевљева, идеје и сврхе, за које он живи, образована у духу својега доба, може испуњавати своју мисију друштвену. Признаје, да је дотадашње васпитање женино било изопачено и да га треба довести у склад. са измењеним приликама и захтевима друштвеним. Наравно, потребно је, да те н девојачко васнитање врши са истом, подједнаком збиљом, као и васпитање мушке младежи. „Не налазим никаква разлога, зашто би се према њпма поступало с мање озбиљноСти но према људима, зашто би им се онакажавала истипа у облику предрасуде, дужност као сујеверје, да бп схватили истину и дужност. Слично у исто време госнођа Гизо, жеиа славног историчара, који ЈУ Ј е У зео и избавио од сиротиње у којој је била, философски доказује, да васпитање треба да почне што пре — од колевке и да нде с природним и слободним развитком детета. „У тим неразвијеним органима, у тој непотпуној разумности обухваћени су од првога тренутка дечјег живота клице свега, што из њега треба да изиђе, боље или горе". И она се труди, -у духу етике Кантове, да се детету што пре пробуди свест о дужносгима и да се даље снажи и бистри. У духу Кантову и Русовљеву тврдп, да природни инстинкти и склоности нису сами тго себи рђави, они су слични дрвету, којем ветар треба само да управи пут и правац, како би расло у висину и доносило богате, лепе плодове. То 54*