Prosvetni glasnik

440

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Васиитавање се у првоме реду односп на унутрашњост васпитаникову, дакле на душевни живот његов. Психологнја нас учн да се овај састоји из иојава од три врсте (осећање, мишљење и воља), које истииа никад нису једиа без друге у свести, алл ипак у сваком свесном тренутку једна од њих има превагу над осталима. Еад упоредимо ове три врсте душевних појава са већ поменутнм идеадима човековим, онда издази да при уживању у Лепоме превлађује осећање, при сазиавању Истинитога мишљење, а ири чињењу Доброга воља. Према томе који од ових идеада има највећу вредност за човека одређује се и диљ васпитавању. Стара је истина да је за људско друштво угодно ако што већи број његових чланова има укуса за Л.епо иди и да етвара Лепо, и да се онај народ цени више од остадих, у коме има више разборитих и учених људи, ади нас с друге стране и историја и искуство уче да ни Депо ни Истинито, само ио себи, немају безусдовне вредности. Не може се од свакога појединца, очекивати да уме уживати у депотама природе и у производима уметности, иити се сме коме замерити, ако није у стању да се у већо.ј мери ода истраживању истине, већ се то само од оних захтева који су за такав рад од природе обдарени иди у том правцу васпитањем образовани. Међу тим са свим друкче стоји ствар у трећем сдучају. Друштво, на име, захтева од сваког свог чдана, да чини добро, а кажњава онога који би постуиао у противном правцу. Лепо и Истинито имају, дакле, само хипотетске вредности, а једино се Добро категорички захтева од човека. Из тога издази да Добро треба узети и за крајњи циљ васиитавања, и да се ово, према овде и напред издоженоме, погдавито састоји у образовању воље васпитаникове. Другим речима, васпитавању је крајњи задатак да у ваепитанику створи јаку, т. ј. оддучну, стадну и досдедну вољу у правцу морадних идеја, а таква се воља зове морадни характер. Овај врховни васнитни циљ мора се прн сваком поједином васпитном посду имати на уму, на и три гдавне врсте васпитнога рада треба да иду на остварење његово. Морадно васпитавање чини то поглавито, утичући непосредно на вољу васпитаникову да буде морална. Интелектуално васпитавање буди и одржава у васпитанику интерес за сазнавањем истине, те тиме снажи вољу његову у опште, а осим тога ствара уверење о томе, да треба чинити добро. Естетичко пак васпнтавање стоји у сдужби васнитнога циља већ и тиме што негује позитивна осећања, која су један од битних усдова за постанак воље; ади је оно још од веће вредности утицањем својим на правац воље васпитаникове, образујући у њему укус за оним што је безусдовно за допадање, и одвраћајући га на тај начин од уживања, недостојних поштена човека. Задатак је наше расправе: 1. Да овај однос између Л спога и Доброга и његову недагошку важност историјски и психодошки расветли.