Prosvetni glasnik

992

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

честица, пренашајући своје осдидације само на оне гасне модекиде, са чијим се осцидацијама иотпуно подударају. Пренашајући на тај начин светдост своје осцилације сасвим или делимично на гасне модекиле, она губи од своје живе силе, гасећи се на тај начин сасвим иди слабећи само у оним зрацима, чија се природа треперења подударада са ириродом треперења тих молекила. Прешавши овако летимично ионашање разних средина, као и појаве, које настају са белом светлошћу, при продазу кроз њих, нама сада неће бити тешко, да изведемо један општи закључак. Ми дакле из тога видимо, да све зависи од природе парног или гасног медијума, који ће од зракова беле светлости изгубити од свога интензитета при пролазу кроз ту средину или друпим речма: које ће се боје из беле светлости апсорбовати, које ће само ослабити, а које ће остати непромењене. Ап§81гбт је 1853 г. пошао од те тачке, па је поставио општи закон по коме: светлосни зраци, које неки усијани гас исиушта, имају исто преламање, као и они зраци, које тај исти гас може аисорбовати. Другим речма: светлосни зраци, које једно тело може аисорбовати, уираво су они исти које то тело исиушта онда, када буде довољно усијано. Године 1859. Сг. Клгсћћоб' је генералисао тај закон још већма и потврдио: да разноврсне материје не ироиуштају уираво само.оне зраке, које саме те материје исиуштају ири истој темиератури. Честице дакде, које апсорбују извесне одређене само врсте таласа у исто су време и способне, да управо баш те исте врсте таласа и испуштају. Материја, која апсорбује светдосне зраке једне одређене боје, способна је у исто време, да такве исте светдоспе зраке, те исте боје, и зрачи, кад је довољно успјана. То је један од најважнијих ставова у физици светлости и он је примењен у спектроскоиији за испитивање природе небесних тела. Без тога става, који је КлгсћћоИ и математички доказао, апсолутно је немогуће разумети појаве спектралне анализе. У овакој примени својој, тај се закон показао као нотнуно оправдан и нрецизан тако, да о истинитости резултата, добивених на његовој основи, не може бити никакве сумње. Ако се н. пр. пропусти бела светлост кроз натријумову пару, онда ће у сиектру те светлости бити ослабљени само они зраци, који одговарају обема жутим линијама натријума, па ће се појавити као тамна према осталим зрацима. Наступи ли ова појава, онда можемо ли сумњати да ту, нема натријума.

(Наставиће се)