Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРНКАЗИ

1251

према омладинп, дух који дубоко проните у психички живот дечјег света, и поуздану руку којом се израђују красни састави за децу. Уз то, треба се одрећи других књижевничких и научњачких амбиција и посветити се искључиво пријатељском разговору с децом. Тада се тек постиже прави успех, и стварају се радови који иду од срца срцу. * Од ирича на првом је месту: два добра друга. Она је најдужа у целој збирци, али. није у исто време и најбоља. Чак се може рећи да је једва осредња. Не може се лако веровати да је преведена с Француског, толлко личи иа немачке приче за децу. Човек долази на мисао да је то писао какав иоФранцужени Иемац, јер је не само идеја и склоп приче него чак и обрада у духу немачких прича. Има ту једна богата и једна сиромашна породица, и свака нма по једног дечка. И као обично у оваким причама, богата породица заштићава и помаже сиромашну. Сиромашни дечак скупља новац да купи једно лепо ждребе, на које је бацио око и богати дечко. У том се указује потреба да се мајци купи један самовар и добри дечко даје сву своју заштеђевину, само да се мајка може лечити. Одмах за тим богати дечко купује ждребе и поклања га своме сиромашном другу, те тако и мајка оздрави и син би потпуно исплаћен за своје добро дело. Деца се из ове приче могу научити да треба волети своје родитеље, јер се за то добива добра награда. А ако не буде тако у животу, какав закључак треба из тога извести? Овај лджан морал још једнако дави дечју литературу! Неирестано се заборавља да баш самоодрицање даје врлини њену цену, и да је очекивање награде за добро дело једна врста просте трговине. И .за чудо како педагози радо уносе овај меркантилни дух у најидеалнију од свих љубави — љубав породичну! Како ће онда бити са жртвама за друге људе, за отаџбину, за нароз,, за опште благостање? Не треба ли сваки свој рад, сваку и најситнију жртву одмах поднети на исплату? Еакво је то васпитање у којем се довикује васпитаницима: чините добро, па ћете бити одмах и награђени богатим наградама? А идеалло осећање извршене дужности, а уживање у срећи других, а силна, безинтересна љубав према отаџбини? Шта ће бити с оним цвећем о коме пева песник да ће „понићи на гробљу за далеко неко поколење?"... Има још радова у „Сунцокрету" чије се моралне идеје не могу одобрити. Такве је природе гатка мачје царство. У народним нричама често нема никаквог морала, а и кад га има, није увек добар. Морал народпих умотворина у опште је веома практичан: он учи како се долази до успеха у животу, без обзира на средства којима се тај успех задобива. Народне умотворине много чешће кажу: буди богат но што кажу: буди поштен. И кад саветују ово последње, понајвише то чине из практичних разлога. У народу су још није знало за вештину бити неваљао а не страдати са