Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИЕАЗИ

1393

Али, рећи ће се, такви случајеви не могу ни бити предмет дечјих прича. Па лепо! Али баш да се окренемо и овим свакодневним људским радњама, наћи ћемо исто стање. Има некошко негативних а тачних упустава у погдеду моралном: не кради, не отимај, не клеветај итд. Алн не може се приповедач окретати непрестано у једноме узаном кругу, и држати се истоветних појава. А чим пређе на друге различне покрете друштвеног живота, одмах се тешкоће истављају преда њ. Најпре, .једна иста акција може бити и морална и неморална, ирема томе каква је побуда ради које се чини. За тим, једна иста акција престаје бити морална чимјеиспод извесне мере или изнад ње; чим пређе свој минимум и максимум. Лаж је, тако се вели, смртни грех. Алн замислите сестру Симплису из Игових Јадника и биће вам јасно да је њена лаж доиста света лаж, кад јој је разлог онакве природе. Или зар послушност није врлина? Али шта би рекли о непослушности детета коме су родитељи наредили да учини какво ружно дело ? И онда, и при истој побуди, доброј и понттеној, та иста послушност ностаје мана, ако се без мере захтева. Она убија самосталност у деце, смета- развитку личне иницијативе, ствара од детета један прост механизам који се управља силом туђих речи. II скроиност је призната грађанска врлина. Али у много прилика она спречава човека да у довољној мери развија своју снагу и да и себи и друштву допринесе користи својом активношћу. Па онда доброта и благост! Живот показује много случајева где не треба бити ни благ ни добар, јер се тиме омогућава читав низ злих дела. Хришћанство нас учи да љубимо и непријатеље своје, а кроз дечје ириче једнако се говори да треба чинити добра и ономе ко нам зло чини. А треба ли то нрименити и на један цео народ, кад је реч о његовим непријатељима? И како да се то сложи са толико хваљеном борбом за своју отаџбину и народ? Има једна лепа нрича о двојици путника од којих је један сео уз топлу пећ а други се измакао на крај дворане. Први је викао на сувишну топлоту, а други се жалио на јаку хладноћу. А требало је, вели Прича, да се онај први нешто одмакне а други мало примакне, па би се обојица задовољили. Та причица, примењена на тврдицу и распикућу, важи тако исто за многе моралне акције. Чим се пређе извесна граница, чим се измени побуда, чим се појаве рђави ресултати, одмах се јавља опасност да морална радња изгуби тај свој карактер. Тако стоји ствар са сувременим моралом, који не може да иде упоредо ни са хришћанским ни са философским . И кад се жели да се такав морал, подељен на. веће и мање количине, улије у дечје приче, рескира се да се да готово за вересију. Уносећи у причу тенденцију, покушавајући да се она нарочито истакне, често се сасвим одузме причи њена уметнпчка вредност, зарад какве моралне поуке сумњиве вредности. II тако у место једне позитивне добити имамо чисту штету. А међутим