Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

1501

Шчепкин, који сматра старословенски језик за бугарски и коме се нрема томе не може приписати никако пристрасноет у корист Срба, веди у својој књизи „Разсужденхе о лзнк4 Саввинои книги," стр. 260, да су ти дијадекти у основи својој сриски. Да ли су они препхли бугарским или не, на шта такође одговара Шчепкин, — то је друго нитање. Гранида, коју даје г. Цонев овоме дијалекту, није потпуно тачна. У Србији граница прелази Тимок, ади не доиире до Врања, о чему је у кратко писао Ђгос1г у своме привременом ВепсМ- у Балканске комисије у Бечкој Академији. На с. се тај дијалекат пружа до Вратарнице, на з. га дели од осталих дијалеката пруга, која саставља Боровац, Валевце, Ргоште, и затим иде источно од села: Драјинаца, Шљивовика, Дервена, Преконоге. удара на Ђуринац и иде ка Сићеву; како граница иде на југ, нисам имао времена да Фиксирам. Заплање у главноме говорећи ћ и ђ. На југ допире по Броху до Власотинаца. На и. се пружа у Бугарску, где му је г. Ц. одредио границу. Цео се овај простор може поделити на две групе дијалеката тимочку и лужмичку. Тако делим ове груие по звуку л. У првоме је случају оно онда кад у нас гласи у — л вокално (л), у другоме при неким погодбама — на пр. кад је акценат 0 на њему, али и то не мора бити увек — лб . Граница је између њих СиЛевачка клисура, иа се спушта на Равни дол, иде даље на Дивљану, Ореовац, Тијеловац, па се пружа више с. Војници и удара јужно на Сињу главу, захватајући Пасјачу и остала места источно од те линије; одатле удара на Церев дел. Између горњега, тимочко-лужничкога дијалекта и ресавско-моравскога и нишкога находе се два интересантна иогранична говора: 1.) васиљско-бучјански и 2. сврљишко-заплањски. Граница између ова два дијалекта, који представљају, по свој ирилици,- доста уске пруге, находи се између Васиља и Белога потока. Особина, која спаја ове дведијалекатскегрупе,јесте^и^ (т. ј. к'иг'), којесеу њихврлодоследно употребљава. Да ли се оно у њих самостално јавило или не — то је нитање, у које се нећу овде упуштати. Разлика пак између ове две групе у ономе је истом, у чему и између лужничког и тимочког, дакле судбини л. У првој групи говора оно прелази у у, у другој пак при неким погодбама у лб , поред којега се унотребљава под другим ногодбама и л вокално. И тимочки и лужнички дијалекти деле се даље на под-дијалекте, о којима ја овде нећу говорити. Само да споменем, да и поред свих одступања, која се могу наћи напр. у пнротскоме говору према књажевачком, гласовне особине њихове нису такве, да нам дају права да о њиме говоримо као различним дијалекатским центрима. Али тим нећу да кажем, да мањих центара, који се своде на горњи дијалекат по својим особинама, нема још много више. 0 свему томе ја ћу на другои месту детаљно говорити.