Prosvetni glasnik

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

а већ није бидо иеобично, да код главних катедара, као што еу за опгату и народну историју старога и новог века, или за прнродне науке свију грана, буде у току целих деценија само по један застунник (Срећковић и Панчић). Она нема још свога народног университета. Она нема ни какве медицинске школе 1 ), нема добро уређених градских, ни окружгшх и среских болница, нема често за сваки срез ни но једног лекара, а у где којим срезовима услед наследних заразних болести нема ни довољно развијених и здравих војних обвезника за стални кадар. Нема у престоници Београду као ни у другој нрестоници Нишу још ни једну довољно пространу и угледну зграду за средње школе, нема зграде за народну библиотеку; нема довољно кабинета ни помоћних средстава за потребне институте у сва три Факудтета Вел. Школе. Нема довољно катедара за главније научне дисциплине, а често су главне катедре годинама остајале празне, било то са оскудице научних снага, или гато су јаче и старије а често и млађе снаге напуштале катедру и нримале се већих и боље награђених места у државној служби, или услед Фаворитизма, којим се извесним застушшцима катедара ишло на руку, да поред своје високе и свете ироФесорске дужностн врше још и друге лукративне службе изван Велике Школе; у овој. су служби без контроле и без прекора. од стране просветне властн обично занемаривали и напуштали дужности с катедром скопчане, те тако су остављали омладину без наставе у дотичној науци, из које је она морала доцније с кандидацијом за државну службу полагати и државне испите, до сада још само за проФесуру у средњим школама, даље за инжињерство и за адвокатуру; а за друге гране државне службе, судске, административне, дипломатске и консуларне, на жалост, не само што јога немамо никаквих државних испита, ваљда ми једини у Европи (осим Турске), но у дотичним уредбама о овим тако важним службама, од којих у велико зависи законски ред и уснех свеколиког државног развитка, немамо још тачно означених и утврђених одредаба о потребној опгатој и стручној школској спреми, но свој прилици с тога, што су се код нас више но у другим напредним и добро уређеним земљама одомаћиле рђаве навике Фаворитизма и непотизма. Напослетку не могу пропустити, а да на овом месту не поменем, како је то била велика промашка нагае просветне уираве, што је на пр. покојни Ђура Даничић у време последњих сриско-турских ратова морао с недостатка материјалних срестава за свој онстанак отићи у Загреб и поред преФесорске плате а доцније пенсије која му је од наше државе давана, примати награду за вршење секретарске дужности у Ј угословенској Академији. Исто тако велика је погрешка, што тако чувени научници, као што су др. Богишић и Ватрослав Јагић, ннсу у своје време достојним начином позвани и доведени на катедре у нашој ВеликоЈ Школи. Помињући ове слабости и недостатке нашега просветног и културног развитка не можемо, а да с дубоким осећањем благодарности не поменемо неке појаве реткога пожртвовања на олтар народне просвете од стране појединих племенитих родољуба. У том погледу најугледније место заузимљу: дар 1Б. В. Краља Милана велпке ботаничке баште

*) Док већ и само густо и хладно острво Исдандија у Севернол Атданском Океану са својих 80000 душа а иод иросвећеном управом Данске Ераљевине подиже ■своју нарочиту медицинску школу.