Prosvetni glasnik

НГ0СВЕТ1Ш ГЛАСНИК

лошем Обреновићем били смо унутрашњим раздорима и динасгичким борбама збуњени и нометени, те се ведиким догађајима и променама у Европи од 1848—1849 и 1859 па и 1866 године не могосмо, кодико је бидо нрилике, користити за наше народне тежње и задатке на Балканском Подуострву. И не само то, но и у нашем унутрашњем државном н просиетном развитку остади смо доста уназађени, с недостатка довољне државничке увиђавности у наших народних првака, који су као унравниди и законодавди имали судбпну ове земље у рукама. Ову горку истину исказану у овом облику многи ће може бити узети за претерану и неправедну. Но догађаји и голи Факти, које очима гледамо, говоре о томе доста јасно, а од њих поменућемо овде само неколике ради објашњења, да не бисмо још и сада у 12-ом часу падали у исте ногрешке. Јер, ако нам у садањој међународној констеладији већ никако не би било могућно с уснехом ирихватити и вршити међу балканским иародима прву културну и нолитичку улогу: тим је више извесно да ћемо у нашем природном и историском развитку бити потиснути и на задњи план бачени, ако несрећом не бисмо били у стању, да с нашим најближим суседима Румунима, Грцима, Хрватима, а у нијновије доба и с Бугарима, пдемо бар упоредо стоиу у стопу. Само унутрашње сређена, нросвећена и у сваком погледу напредна Србија може у овом краЈу света и у Евроии имати разлога, да иостоји и да се развија као слободна држава, која ће и код својих противника изазивати дивљење и поштовање, а код својих пријатеља и сроднпх племена радости и наду на сјајнију будућност. Србија је међу балканским народима новијега доба прва устала и развила заставу ослобођења од туђинског јарма. Она је се својим борбама иротиву једне велике азиске царевине прославила у свету. Но она није могла ни умела, да даровитошћу свога народа и обилатошћу својих нривредних извора развије и своје просветне установе, и да их уздигне на висину, с које би светлеле суседним н сродним народима. Она је небројене своје материЈалне и моралне снаге утрошила на жалосне унутрашње размирице. Она је доста блага и крви својих синова страћила на празно у мађарској револуцији 1848—1849 године. Она је великим и наглим задужењем земље у иоследње доба нодсекла своју нривредну и Финапсиоку моћ, а услед тога изложила се оиасности, да нолитички и културно иостане мање подобна за вршење своје вековне народне мисије. Она све до ирошле године није имала уређеног н сталног стручног надзора над радом и животом народних школа 1 ). Она, одлично агрикултуриа земља, све до јуче једва је имала једну, — сада две иољопривредне средње школе, а катедре за агрономију на ВеликоЈ Школи још нема. Исто тако једва је с тешком муком успела, даодприватне Трговачке Школе, којом је више година управљао Један странац Словенин, подигае угледну Средњу Трговачку Школу. Она је често годинама чекала, да се на Беликој Школи отвори која важна н потребна катедра као нпр: катедра геограФије и астрономије,

') У Бугарекој уведеи је такав иадзор одмах друге и треће годиае иосле ослббођења. У исто вреле (1880. г.) сиремљен је и Краљевским укааом иоднесен Народној Окушптини сдичан нредлог закона о сталном надзору основних школа у Србији, иа и (5уџет за нотреОан број надзорника одоореп. Но услед нромене Министарства, којаје те годиие наступила, остао је и иројекат закона неизвршен.