Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

555

вода, стога и у свадбеном ритуалу имају углодно место: невесту воде око огња, она подстиче угарке, прскају је водом или кунају, отуд у старој Италији брак сматрају као удруживање а<ра е1; г?ш. За индојевропски брак беше довођење младино у кућу младожењину тако значајно, да оно даде и име брачном акту. 1 ) Старински су обичаји: подизање невесте изнад кућнога прага — опет траг отмице, накоњче, символ за жељу да рађа мушку децу; посипање житом — исто тако да буде родна; свођење младенаца пред сведоцима; промена у потпењу косе. Слагање у главном у целој области индојевропској није ирост случај. Стари суседи, утрискоФинска племена узеше ове обичаје (Шрадер). Може се рећи да свадбени ритуал беше потпуно проткан чарањем и празноверицама у ирадоба као и после. У тесној је свези погребавање мртвих с религиозним култом. У палеолитско доба мртваце нису сахрањивали, у неолитско пак јављају се обе главне Форме сахрањивања: спаљивање и копање. У Омировој Грчкој беше спаљивање, изгореле кости у урне покупљене закоиаваху у хумке (могиле). У старије, „микенско" доба нису мртваце спаљивали већ у мумије скоро претворене полагали у јаме, коморе и подруме на сводове, као што сведоче старн гробови у Микени, Тиринту и у Атици. Нађена су, истина, и спаљена телеса, траг од њих, свакако ту у самим гробовима беху жртве приношене, пепео врућ од њих, просут ио мртвачком лешу могао га је заиалити. Дицерон и Плиније сачуваше предање да су мртве у Риму некада закопавали, у доба XII таблица оба начина беху допуштена, после преовлада спаљивање. Неспаљени костури нађени су на скандинавском северу (у долменима, старим гробовима-тамницнма н каменим ковчезима) из каменога доба и из доба прве бронзе. После има и спаљивања. Прелаз је од једнога начина ка другоме поступан, лаган. Ако би и старије доба скандинавско било германско, као што је млађе — онда би у Германаца старије било погребавање него спаљивање. Арапски писци спомињу у Руса спаљивање, свакако тиче се скандинавских Варјага. Трачани су имали оба обнчаја, Перси су мртве копали; Авеста зна за оба обичаја, исто тако Веде. Индојевроиљани су своје мрце закопавали, доцније спаљивали. Обичај се спаљивања ширио упоредо с металима (бронзом). У старо су доба гледали мртве ублажити јелом и пићем, остављањем поред њихова леша оружја, алата, накита, да им не би досађивали и штетили их. Кад су спаљивали лешине, онда су им на гробу жртвовали жене, слуге, псе. Ватра је особито згодна да, спаливши све имање покојниково, и душу његову нагна да што нре иде с овога света, да се уклони из околине живих људи. Овај се обичај могао прво јавити на једном месту и с културом све више ширити. Речено је да иде у стопу за бронзом,

1 ) Санскрт. ^аЋаОс— 'свадба', лат. ихогеш Јисеге, грч. у^гаТка ауеова^ ит. д.