Prosvetni glasnik

570

ПРОСВЕТНИ ГЛАСПИК

у уџбеник нарочито у том смеру а не ради учења). Осим тога у једном истом разреду има ученика врдо неједнаког ума и развитка, и унети у уџбеник само минимум онога што је најслабијима доступно појимању, значило би одузети им могућност да у кратком и доступном облику науче многе ствари, које они другим путем, у дано време, не могу знати. Захтев да уџбеник буде само скелет предмета и захтев да учениди не уче све оно што има у уџбенику, један другом не противрече. Скелет остаје скелет па захтевали ми да се он сав научи на намет или упознавали ученика само мимогред са појединим деловима уџбеника. На жалост у многим уџбеницима морају ученици учити разне анегдоте и не дају ни најмањег нојимања суштине ствари. Сматрајући за потребно избацити из уџбеника историје многе ствари којима је згодније место у причању наставника или у књизи за читање, и могу се и не научити и тврдећи заједно с тим да и у самом уџбеиику није потребно све да се научи, ми мислимо даље да и у оиште ири изучавању историје треба да буде што мање учења ш иамет. Било је време кад су мислили а и данас мисле он и који мало познају ствар да је историја ствар само памћења. Тако је могло бити онда кад су сами наставници историје и писци уџбенпка држали да једап од смерова предавања историје јесте оштрење иамћења. За најбољег ученика сматрали су они онога који је брзо и без погрешке ређао краљеве с годинама њиховог царовања, лако износио сложене родослове, помињао једну за другом битку у каквом рату, износио имена војсковођа, број бораца и т. д. Сад је и смешно доказивати бесмисленост таквог иредавања историје, ма да на жалост још многи мисле да историју треба изучавати ради развитка памћења. Један од узрока недовољности историјске наставе чини ми се да је и та околност, што се при нредавању историје до сад још и сувише много обраћају само на памћење ученика. На против, ири иредавању иеторије треба се старати да се иам&ење ученика не тсрети сувишним материјалом. А то с-е тиче ире свега личних имена и хронолошких дата. Обично највећа колнчина личнпх имена до сад износи се у уџбеницима онде где се говори о ратовима. Но старој традицији од оних времена кад су у општем излагању историје на нрвом месту били међународни политички односи, стране уџбеника шарене су од имена места где су бивале битке и од Фамилија војсковођа који су добијали и губили битке. Узмите који било уџбеиик за нову историју и погледајте излагање ратова Лудвика XIV, Фрндриха II или Наполеона I. Истина тридесето-годишњи рат не могуће је излагати не помињући Тилија, Валенштајна нли Густава АдолФа, али у излагању седмогодишњег рата и рата за аустрнјско наслеђе могу се лако обићи ђеперали Фридриха II. Осим тога од оних времена кад су спољни ред излагања историје одређпвала царовања очувао се обичај да се у уџбеницима, колико је могућно, не пропусти ни један владалац, и то тако исто води томе да се