Prosvetni glasnik

наука и настава

на синоду и израдом 1отиз итошз проглашени као пуноважни за грчку дркву. Ово беше последња али зиачајпа победа дркве над државом 1 ). И наследници „1ава придржавали се његова правда, пазећи бодро да се ни најмање не окрњи њихово право надзора над црквом. Год. 964. забранио је цар НићиФор Фока заснивање нових манастира и прибежишта за старе, а сем тога строго запрети свако даље нагомилавање иметка црквених богомоља. А при томе беше исти тај НићиФор пола монах и строги аскет, који је врло жпве везе одржавао са атонским монасима, чи.ји је значај од тога доба почео да расте. Но у великим манастирским добрима гледаше цар из економних разлога велику опасност по државу. „Када видим да су они, који се заветовали да ће живети анђелским образом, изневерили овај завет и да противно раде духовној одећи, то не знам да ли да такав поступак назовем комедијом, која води поруглу иметта Христова. Како овај удни посед непокретности и земаља тражи много труда и бриге ради његова управљања, а то опет не одговара прописпма апостолским и св. Отаца, то је онда јасно, да се ово нс слаже -са скромним животом и простотом, него води телесном угађању, када се духовни оци одају луксузу." Ова дуга царева објава, која изгледа као каква проповед, наређује даље, да ови смерни, надахнути духом милосрђа, своја добра распродају и међу ниште да поделе. Осим тога наређује да се од сада манастири имају подизати у нустињама, а не посред плодннх поља, и то тако, да је њпхов обим уједно и граница њихова поседа 2 ). Разуме се да клир није лака срца могао примити ове наредбе. Стога и видимо да његов други наследник Василије II. иначе енергичан владар којп ие имађаше много обзира, повлачи 988. овај закон НићиФора: „пошто је отт корен и узрок садашњих смутњи, опћега нереда и револуције у држави, и пошто он даље не само да је издан да би поништио и подсмеху пзложио пркве и богомоље, него и самога Бога. Да је то тако доказују саме чпњенице, јер од како је тај закон ступио у живот, ништа лам у читавом нашем животу није од руке полазило, него нанротив несрећа нас је гонила у свакоме облику" 3 ). Овијт је дато врло значајно признање од саме државе, да и она у однотпају према цркви не сме прекорачити извесне границе. И сувише је смело када се тврди, да је цезаропапизам потпуно корумпнрао епископат и да је зависност епископа од митрополита и митроиолита од патријараха била потпуно ропска. Довољно је напоменути да су епископи тако теолошки заинтересованом цару Алексију Комнину смели опонирати и у нитањима такве врсте,

Ј ) Све ово не сметаше ни најмање да су руски прелати после кратког окдевања дозволиди Ивану Грозном четврти брак. Та они знађаху добро, да је тиран врло издашан био у дељењу мучеиичких: круна. 2 ) На спом. месту стр. 293 и даље. 3 ) На спом. месту стр. 303.