Prosvetni glasnik

722

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

која су спадала у царску домену. Такво на пр. питање беше, ко тшаправо да подиже архиепископије и еписконије на степен митрополија. Они захтеваху да се један пут стане на пут „неразборитим захтевима." И цар се наиокон обвезује да ни једну цркву неће подићи на степен митрополије изузев четири услова: 1) ако владајући цар, без утицаја околине, има ову намеру, 2) ако владар хоће дотични град да одликује, 3) ако он неку особиту наклоност има према дотичној катедралиој цркви, 4) ако дотични првосвештеник ради свога примернога живота треба да буде награђен. Овде се сасма јасно показала лукавтптина Комнина. Он је споља попустио свепггеничксм сталежу, али .је ипак све задржао у својим рукама. Јер шта има да значи она клаузула; „патријарх има предлог према канонима да оцсни и да декрет уведе само у кодекс патријарашки, када је цар „добар разлог поднео за одликовање неке цркве" 1 ). Наравно да се с друге стране на огс!о Љгопогнт кроз сва времена друкчије гледало него на праву царску привилегију. Својом паредбом дпотАжнид први је Дав Мудри утврдио ред седитта прелата, а ревидирао ју је Алексије I. Сасма пак ново уређење донео је Андроник Палеолог. У оно време када се на занаду водила очајна борба између јшрепит-а и васег(1о1Јшп-а и ова последња однела победу, на истоку се били утврдили сасма противни назори, који тако и даље остадоше. Каноничка ручна књига прелата рихггк>(а ттг а оу_1ео{л,п\ употребљавана у XVII веку, вели за овај црквени поредак Андроника Палеолога: „Цар Андроник Палеолог почаствовао је неке митрополите, узвисивши их са нижих места на виша, а неке опет високе по рангу снизио је, јер је за то као цар имао потпуна права и власти (е'хап> т>Ј1> мс ^аггоХегк)." У расправљању одношаја између државе и цркве веома је неблагодаран посао расправљати како је поступано са дисидентима. Већ од искони владао је иринцип да су вера и грађанство идентични појмови, а с тиме је уједно била искључена толеранција поганика и поклоника друге ко.је вере. Византијски цареви {егхге^е.атато^ <ј1,/.6-/јн(Тто1, равпет?) беху оиет у том погледу врло ревносни. Отуда по државу беше потреба да обраћа у своју веру, а где ово није полазило за руком, то се иноверци оФицијално запостављали и потискивали. На тај начин изгубљене беху Сирија и Египат, а њихово монофизитско становништво радије се покоравало Арапима, него што би подносило наређења римске владе и њене државне цркве 2 ). Видели смо већ, да су цареви, ненријатељи икона, били врло толерантни према многобројним „отпадницима" у источној Малој Азији. Наравно да овај поступак нпје потицао из мотива трпељивости,

!) На спом. месту стр. 368. 2 ) Бархебреус сувоиарно иржча да су Сирци арапско ропство држали за срећу,. (^ио(1 егерМ {иептиз а сги(1еН1;а1;е бгаесогит е1 а1) атаго еогит 111 поз 0(110. НЈз!;. есс1. 1,274.