Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

низом анстр.чктштх умовања, а оно бар да учини да се оеепа, као што сс .под дрхтавом кором осећа сакривен извор тнх трептања, топдота и унутрашњп принцин кретања. Уметнпк јо у тодико већн у колико открива впше ствари нод сваком речју ко.ју изговара, нод свакпм предмотом који нам ноказује. У стварноме животу, ако постојп један поетичан део, поетоји исто тако и .један махинадан део на ко.ји ми не обраћамо довољно пажње. Свака ствар пли свака радња показује непзбежно две стране; прва, покретна и нромењива, беснрестано иова под дапом који је обасјава, даје идузију живота: то је израз, поезија. стварл, њпхова ннтересантност такође; само та страна постбји за нас. ПЈто се тиче друге, чпсто механичке, а нрема. томе увек исте, она иема ничога што лривлачи, што нарочпто задржава нашу пажњу: то је једна нужност и ншцта впше; она се више не види. тако рећи, баш зато пгго је нозната. Вп ренродукујетс механични и нрозаични део живота, којн,смо мн сами забораииди; описујете камење на путу, ко.је нисмо видели; ви дајете изразитост нигатавнрсти и једнодикости живота, свсму што се нретопило и изгубило у пашем намћењу, свему што одхста није ушло у наш живот; јсдном речју, ви хоћете да нас заинтсресујете за оно што ннје интересантно! Боље нокажите промењиво и ново у животу, оно што се одваја, што узбуђује и пгто одиста даје живота. Ако о камену на нуту ннкако нога није заисла, ако оно не дајс путу никакву особеност, једном рсчју, ако ни у чсму није изменило мисли и расподожење путника, нашто га онда и помињати? Сем ако се то не чини да се покаже како је путник био дирнут том једноликошћу и бсзначајиошћу, или ако хоће да се покаже да се једини интерес који може имати камсње не састоји у томе да ли оно чнни нренреку иа нуту или не. Ствари вреде •само својим значајем, Ако су оне узеле за вас макакву изразитосг, ако вам оне уливају мисао или осећање, онда говорите. Али ако је то само ради голога набрајања, од кога не истиче никакав стваран утисак, ако је залудно и досадно уживање гледања ради гледања, а не раДи разумсвања и осећања, боље .је оставити у тами оно што не засдужује да ■буде нз ње извучеио или можда оно што се није знало извући. Јер, у основу, одбрана реализма јесте у томе, што све говори и што све заслужује да будс сасдугаано: тешкоћа је у томе, што трсба знатн чути. А ствар.ио се ретко чује, обухвата, нарочито изражава у претераном реализму. Свакако, први услов за уметника је да види, али то није и јединн усдов. „Много људи не внди, вели Т. Гогје. На иример, од двадесет и пет особа који улазе овде, има свега троје који расиозиају боју хартије! Ето, узмите Х-а; он неће видети да ли је овај сто округао идн четвртаст... сва моја вредност у томе је што сам ја човек за кога видљива свет иостоји". Врло добро, али за једнога извршитеља на јавним нродајама видљиви свет такође ностоји, и намештај, и четвртаст и окруб *