Prosvetni glasnik

82

НР0СВЕТШ1 Г.1ЖСНИ1С

глас ко .ји каже г 11е!" стварима и бићима, као МсФИСТОФедо : — Не! ти ииси још довргаси, ти ниси још иотпун. ти још ниси савршен, ти јоиг ниси носледњи израз твоје соиствене еводуције; — али, додајемо ми, исто тако стварност не треба да се одриче идеала и да му вели: - — Не, ја те нс познајем; не, ти си ми индиФирснтан, ти си ми стран, јер си дажан. — Нотребно је дакле да идеал и стварност буду прожмаии .једио другим, и да се прелију у два упоредна тврђења. Познат је стих Де Мисеа: II преко нагас вол>е, треба подићи очи небу; то би могла бити Формула идеалисгичке естетике. Зола нам да.је сасвим суиротну Формулу : један од јунака који оличава ствар књнжевности, налази се једнога летњега дана уиољу, налакћен на трави: „онлежс налеђа, рашири рукс по трави, и као да хтедс■ ућп у зсмљу. 11 емсјућн сс, шалсћи се најпре, са узвиком нламеног убеђења најпосле: ,Ах! добра земљо, узми ме, ти која си мајка општа, једини извор живота! ти вечита, бесмртна, којом кружн душа евета. тај сок животнп који се распростро чак н у камењс, и којп ствара дрвеће, велику непомнчну браћу нашу!... Јест, ја хоћу да се изгубим у теби, и тебс оссћам овде, под мојим удовима, ти ме грлиш и огреваш; само ћсш ти бити у моме делу као прва сила, као средство и циљ, као огромни свод, где се свс стварн задахњују дахом свнју ствари!... Зар није глуио да еваки од нас имапоједиу душу, када ностоји ова велика душа!...- — Вратити се у земљу, док други сневају да се испну на небо. то су два сунротна схватања уметностн и живота; али та суиротност је исто тако конвенционална као што је супротност између надира и зенита, који обоје леже на продужењу једне исте линије. Ко довољно дуби земљу најзад долази до неба. Модсрии природњаци хоће, као велики антични нриродњак Лукреције, да обожавају само богињу земаљске плодности, да номешају у истом култу симболичне слике Венере и Цибеле; али Цибела, за сво.је ирвобитне обожаваоце, била је неодељива од Урана; и ми такође треба да се сећамо да је старинска богиња обвијена и оплођена Небом, изгубљена у њему, и да је земљи потребно да у своме ходу у напред буде ношена на валима прозрачнога етера, да буде кретана у свима невидљивим иокретима тога тако блиског и тако далекога Бога „Ја тежим, говорила је од своје стране Џорџ Елиот, само да верно представим људе и стварн које се одбијају у моме духу, ја се држим за обавезну да вам покажем тај одблесак онакав какав је у мени са толико искрености као да сам на клупи сведока, чинећи свој исказ под зтлетвом ." — Да, свакако, уметник је еведок природе, и нрва дужносг једнога сведока јесте истинитост. Само, уметник нс треба да се задовољи тиме што види и што ирича. сиров Факат, нојав одвојен од груне која га обухвата; он треба, у свакоме е®екту, ако не да открива узрок