Prosvetni glasnik

рКо^сТАЈј

&СА-5ЛЧК 1$05,

НАУКА И НАСТАБА

ДОПУНЕ 0 М. ВИДАК0ВИЂ.7 И Б. АТАНАЦКОВИИ.У

У уџбенидима за српску књижевност налазс се углавном оне одене о писцима и њиховим делима какве је Новаковић, још пре 30 година, унео у сво.ју Историју српске књижевности према опдашњем стању литерарне науке и критике. Доднији писци школских. књига, користивши се оним што је добро у Новаковића, не унеше у своја дела и потребне поиравке, које су без сумње лорале доћи после толико година, нарочито о писцима новога доба. После Новаковића у нас је имао највише ауторитета у литерарним питањима пок. Св. Вуловић, али његови радови остадоше већином у расправама из којих се опет не може саставити цела слика српске књижевности, ни у оном обиму колико је потребно за школу. Та непотпуност највише се опажа у нрегледу српске белетрнстике. И чудновато је што се и наши најновији литератори нарочито не дотичу питања о развитку српске приповетке, те ваља да због тога још и данас у уџбенидима имамо ону исту оцену о раду М. Видаковића и Б. Атанацковића каква је могла постати пре тридесет година: где се први уз нешто захвалдости већином осуђује, а други, чини ми се, без разлога и сувише хвали. * * * Вуловић је могао у својој Читандп (1876 г.) рећи, дајеунасАтанацковић за нриповетку оно, што је Бранко за новије српско песништво, јер се он тада држао већином Даничићевих погледа на књижевна дела, као што се — па 20 година пре тога — Малетић држао Светића па узимао опет у своје Примере (1851 г.) несме Његошеве а ни једну Бранкову из јединог разлога што је Његога писао правописом и нешто је-