Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

65

зиком кога се држаху Славено-Серби. А из тога са свил јасно излази, да је Вуловић тада упоредио Атанацковића с Бранком само за то, што се и један и други дрзкаху Вукових начела о каижевном језику и правопису. Ади та компарадија Вуловићева могла је бити примљена само пре 26 година када се од писаца највише тражидо да задовоље теорије о књижевном језику и нравопису. Јер других разлога нема по којима би се могло закључити да су дела Атанацковића и Вранкова истога значаја у нашој новијој литератури. И само за то, што је Вуловић у другим кљижевним иитањима имао великих успеха, могла је ова његова погрешка бити превкђена за толики низ година. Па ваља да је то био и једини разлог што се та нетачна компарација. прештампала у X књизи Срп. К. 3. и у једном уџбенику од 1897 г. Таква погрешна резоновања о Атанацковићу, и она непотпуна и застарела о М. Видаковићу учинила су да постану ове допуне у којима сам изнео и своје друкчије миш; ење о раду и важности поменутих писаца. I Не само у нас већ и на страни као да се још није дошло до потпуног и научно одређеног мишљења о белетристици, ваља да за то, што је та храна литерарне уметности у току стварања, те се јошмора чекати на тачнију одредбу о љеној природи и циљу, бар у оно.ј мери како је прецизирано о епу, лирици и драми. Па можда је и то узрок што се у нашим школским књигама до данас задржала она већ застарела оцена о Видаковићу и Атанацковићу. Али ипак држим да према садашњем знању о белетристици не може даље остати оно резоновање по коме је „Атанацковић дао савремени правац приповедци као што је Бранко песништву," и да је Видаковић „творац српске читалачке публике" због својих романа. за које се каже да немају никакве вредности, „што су писани по угледу на средњевековне, ритерске, романе немачке и Француске", додајући, да их (романе) је наш свет радо читао што је гада био „на ниском ступњу књижевног укуса," а и због омиљених имена из наше историје и традиције. Овакво резоновање не може остати и због тога што оно никад није ни било резултат неког научног истраживања већ суд књижевне критике извесног времена, који, у сваком случају, није требао да целокупан уђе и у школске књиге где је место науци или несумњивој дидактици. А што се та литерарна оцена од пре 30 година још и данас одржава, мислим да се то може об.јаснити ауторитетом оних књижевника чија .је то својина; а што се она без икакве корекције и сада налази у школским књигама као неки научни резултат, држим да су томе криви садашњи писци школских књига, и то из врло простог разлога. Ваља да нису знали, да је свака сувремена литерарна оцена, мање више, нросветни гдасник , I. ка., 1. св., 1903. 5