Prosvetni glasnik

ОЦЕНВ II ЦРИКАЗН

255^

нута: „Оиај, који се роди, ће и умрети". Хоће лп и сад моћи доћи у нрву ретеницу она уиитна (?) заменица „ко ц , а у другу она.ј сажети (?) обллк редативне заменице ,ко" ? Г. Л.укић и присталице му казаће, овде то не иде. Верујемо, али ко хоће да ггаше синтаксу, мора знати, да је задатак синтаксе баш тумачењо свију иојава у реченици, а особито главних, као што је и ова. Огрешити се о. гласовне законе, не знати, да су заменице ко и који не само упитне него и савезне (одноене), не раздиковати релативну реченицу од зависно уиитне могло би се превидети у ђака, али се неможе опростити ономе, који се датио, да напише синтаксу за ученике средњих шкода, Ваш за то, што то нису жему првине, не може се тоолако пропустити. Јер је г. .Аукић релативну речоницу но смпсду концесивну: пат диае СепаМ опеп!е зо1е §ез1а езвеп!;, аи!е ршпаш соп&с!ат Т1§Шат т јРтЉиз Атегпогит аис111а зип!" (Саев. с1. ћ. ОаП. VII, 3.) изнео у „Наставнику" као зависно уиитну, па је плуралним обликом редативне заменице „диае" бранио погрешно нравидо у Туромановој граматици о пдураду упитне заменице сриз? дииГ?, а у § 114. својесриске синтаксе чини исто, износећп субјективну релативну реченицу „Ко би мене воде напојио, ко ли би ми хдадак начинио, тај. би души мјеста ухватио" — као зависно унитну, нагдасивши да је везана за гдавну упитном заменицом „ко". Нити је у напред поменутим реченицама _ко" упитна замеиица, нити је „ко" иостадо сажимањем од „који", већ је у свима реченицама, у којима има инверзија илп обрнути начин ређања реченица, савезна заменица ко заменида савезну заменицу који. 0 тој замени, кад се она може извршити, дужан је био писац говорити у својој књизи, а не причати којештарије. У § 12, 2.. у коме се говори о уиотреб.вавању дичне (боље савезне иди односне) заменице што место зам. који, није потврђено примерима правидо „ ако се односна тменица односи на целу реченицу*, правидо пак „на какву именицу с показном заменицом " сувише јр тесно, јер може бити заменица „што" привезана-и за именицу, уз коју се показна заменица само замишља (на пр. „Гдје је цар јудејски, што се родио". „Мајштор, што прави врата, сједи мадо десно".) иди за иоказну заменицу, уз коју се замишља именица (на пр. „Онај, шт о иде за мном, јачи је од мене"). — Правилу „ш средтл род иоказне заменице (ово, оно, то)" треба додати и друге заменице, као „ништа, нешјто, све" (на пр. „Не смијете ништа започети, што би народ витештву зажегло". „Ево нешто, што ће тебе обрадовати". „Сврх свегја, што се нува, чувај срце своје. Једите све, што се пред вас изнесе). Такав рад изнео је писац у приступу, у коме је говор о најпростијим едементима реченице. Ми бисмо по томе, што смо претресли, могди изнети свој суд о цедо.ј књизи. Ади ипак нећемо бити брзи у еуђењу. Може књига бити добра оним, што има у остадим одељцима..