Prosvetni glasnik

254

НРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

„Наставнику", у коме је редативну ретениду истицао као зависно-упитну реченицу, и тај свој рад зачинио и обманом, изврћући цитате тачних радова према својој потреби, нисмо одговориди у „Наетавнику", које с тога, што нисмо хтели још више убијати углед тога листа, које с тога, што нисмо хтели узалуд трошити време зарад класичара Лукићева кова, којима је Туроманов плагијат — коран. Ну у интересу науке и наставе учинили смо то узгред у реФерату на Шајндлерову лат. читанку (в. Нросветни Гласник за март 1902 г.). Његова платња о поменутим латинским заменицама постаје нам тек сада појмљива, ношто смо се уверили, да о истим заменицама матерњег језика нема, као што Немци кажу, кешеи Маиен 1)ипа1, Г. Лукић тврди: „ Место иотиуних облика: који, којега, којему, којем уиотребљавају се и сажети облици ко, кога, кому итд. као односна заменица". Заменица , к о ј и * снада (као и њене друге и с т и, о в а к и, о н а к и, таки, каки, оволики, толики, онолики, колики) у групу оних заменица, које немају номинатив сингулара но својој заменичкој промени, него га имају као одређени (сложени) иридеви па се у том падежу не говоре без наставка Тога обележја не могу се лишити никаквиМ процедурама, као што г. Лукић учи. Да се могу у облицпма ,који, којим" самогласници ,ом", пошто се нзбаци сугласник „ј", што их раздваја, изједначити иа после сажети, и то сад ои у оо = 6, сад ои у ии = и (дакле који = којо = коо = кб; којим = кијим = кпим = ким), чујемо први пут од г. Лукића. Такво једначење н сажимање може бити само у генетиву, дативу и локативу једн. мушкога и средњега рода, у којима оје постаје ојо = оо = о, дакле којега — кога, којему кому, којем — ком па после с дометком -е = коме. Ако је главна реч мушк. рода нешто живо, казује се акузатив релативне заменице обликом генетива. А ипак није, као што г. Лукић тумачи, акузативни облик у примеру „ Еога (— којега) ЈВог милује, онога и кара" — сажети облик од заменице „који"; сажет је само дативни облик упримеру: „Народ иак, коме (— којемуЈ је зулум и онако додијао био ..." Зашто је тако, изложићемо мало ниже. Пре но што то учинимо, указаћемо на неоснованост Лукићеве уврдње још и с другога, и то синтактичнога гледишта. У примеру другога правила (§ 114) „Ео би мене воде наиојио, ко ли би ми хладак начинио, тај би души мјесто ухватио " — истиче г. Лукић заменицу „ко" као упитну (према томе је и реченица, која се њоме почиње „упитна"!?), а у првом правилу ствара по своме гласовном закону од релативне заменице „кој и" њен сажети номннативни облик „ко", и за потврду те мајсторије наводи прпмер Ђ ко (= који) се роди, онај Ке умрети ". Нека нам сада г. Лукић реши овај задатак по евојој теорији: Прва реченица гласи у редовном реченичном реду: „Тај би души мјеста ухватио, који би ми хладак начинио;" друга пак гласи као умет-