Prosvetni glasnik

228

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

и разума. Наравно да се ту онда морају ова развића узајамно дотицати једно другог, дакле да је управо само једно спојно развиће. Узме .1 и се сад истовременост разула и језика у првом од ових облика, онда то води теорији чуда: оба су божански дар у колевци, о чијем је иореклу некорисно размишљати, јер се то порекло поклапа с чудом стварања самога човека. Гледиште теорије чуда може само тако да се отклони,, ако се човек не посматра као створ изван осталог стварања, већ као бићс, које је у н>ему и с н>им иостало оно што је. Онда су, пак, разум и језик, управо као и сам човек, производи развића, које никад не мирује и у коме су оба тако тесно везана један с другим, да би, од прилике, исто толико имало смисла замислити одвојен разум од језика, као^ кад би се радње ума и мишићних кретања посматрале као делимичне области анималнога живота, које су се, на ко.ји било начин, могле развити независно једна од друге. Како било, тек је за правце, којима се крећу философско спекулације о .језиковном нитању, од значаја, да је баш ово схватање, које би требало да се чини најпречим сваком начину проматрања, па потицао он из саме ствари, или из психологије, и које се г готово, само по себи разуме, да је оно, сразмерно, играло потчињену улогу, тако, да се још у прошлости од само неколико десетина година могла похвалити једна нова теорија о постанку језика, е је она први пут старој тези, да ,је разум претходио језику, са успехом ставила на супрот ацтитезу, да .је језик ирс разума. II Критички преглед четирију главних теорија 1 ) 1. Теорија нронадаска. Теорија проналаска, која јз у философском емпиризму 17-ог и 18-ог века час збиљски примана, час због своје згодности и нрактичне упо. требе сматрана као допуштена Фикцнја, данас је тако много иозната: са своје несталности у сваком ногледу, да би једва било потребно губити око ње и једне речи, кад се не би и у овом случају потврђивало старо искуство, да погледи, који се преживели, за које се неће ни један човек јавно да изјасни, у потаји још увек настављају своје дејство. Теорија проналаска, као таква, одавна је мртва, али у многим претпоставкама о овој или оној језиковној појави непрестано показује да још животари. Ј ) Издагање разних хипотеза о постанку језика са уводном анадизом поглавитих списа о томе, од Хердера и Хамана до иајиовијега доба, наћи ће читалад у Штајнтадову деду: »Бег ТЈгзргип^ с!ег Зргасће ш 2и8аттепћап§ тИ с1еп 1е1г1;еп Б^га^еп а11е8 ЛЛ г 188епв. 4. епт. АиИ. 1888. Одедећи нацрт треба да да само иритгремну ориентацију за опште обедежавање нсиходошког гдедишта. Стога се мора овде оставити на страну претресање радова о овом нредмету, који су изивми посде носдедњег издања Штајнтадова деда, у тодижо пре, што они мучно да имају битно нових гдедишта. Јовг је вредно помена, да скроз показују, како се опште мишљење ионова све више клони теорији подражавања.