Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

233

језика, враћа се дечјим артикулиеаним гдаеовима пре постаака говора. Ово преговорно стање код детета сматра она за потпуно истоветну слику природнога етања. Као што дете, пре него почне говорити, већ испушта најмногостручније артикулисане гласове и гласовне комбинације, тако треба, по Русовљеву мишљеву, узети и за ирачовека. И као што дете. употребљава оне гдасове најпре сасвим без значења и тек их онда примењује на предмете, кад се пробуди нагон, да се њима дају имена, тако треба замислити процес и код прачовека. У том смислт је, дакле, појединачни развитак детињег говора слика постанка језика у опште, која се непрестано понавља. При том се онда за придавање извесних артикулационих гласова извесним представама опет усваја какав било аФинитет, што се осећањем јавио, а потврда томе гледа се у многобројним ономатопејским стварањима речи у дечјем говору. И тако овде интерјекциона теорија присваја приличне састојке ономатопејске. Ииак ниједна њена претпосгавка не може избећи приговор, да она само појединачно развиће очигледно посматра у лажној светлости и да се зато не може одржати ни аналогни закључак по њему за опште порекдо језика. Прво, особито својство преговориих детињих артикулација јасно одаје утицај наследства. Јасно је, да оно богаство разноликих гласовних творевина, које код детета претходи развијању језика, није некаква појединачна тековина, већ почива на урођеној организацији говорних оруђа, која је у овој Форми, особито згодној за произвођење артикулисаних гласова, на сву прилику ностала из општег развића, ко.је је, под утицајем језика, само од себе текдо. Стога је, дакле, немогућно објаснити оганти по индивидуалном постанку језика, јер сам овај иостаје јасаи тек на основу тога, што језик постоји као нешто својствено људском роду. А исто тако и друга претпоставка, која се наслања на ономатопејску теорију, почива, као што смо видели, на нредстави која се не може одржати: да је говор детињи искључиво самим дететом створен, док он, баш на против, у свему ономе, што првобитним босмисленим артикулисаним гласовима даје значење говорних гласова, води иорекло од детиње окодине, која већ уме да говори. 1 Из борбе против теорије подражавања, као и старије Форме теорије природнога гдаса, изишао је други вид ове последње, који се може назвати теоријом сдучаја, јер нарочито полаже на чисто случајну и спољашњу везу говорног гласа с нредметом ко.ји означава. Она се осврће на оправдану одвратност новије језиковне науке према тежњи, која се често сувиже много истиче — особито у примени принципа ономатопеје — да се свуда нађу символички односи између гласа и значења, и на Факт, који се не може тајити, да су односи овакве врсте, а који се могу поуздано доказати, збијеии у сразмерно узан кругпојава. Теорија случаја

1 Упор. Гдаву III, 281.