Prosvetni glasnik

234

ПРОСВЕТНИ ГЛАОНИК

скдона је дакле, да баш нагласи ову оскудицу везе између гласа и зиачења и да ие признаје примену ономатопеје чак и таквим случајевима, где појави као да јој непосредпо у придог говоре, објашњавајући их да су секундарног постања, произишди од речних корена, код којих некад није бил.о никаква односа између гласа и значења. 1 Тако н. пр. тврди Макс Милер, да речи као ВаЂе (гавран) и Лоппегп (грмети) нису по себи ономатопејске, пошто се ИаЂе. староиндијски \гаЂап, своди на корен 1-ги, или Јси, (звати, викати), поппет на корен 1ап (напнњати), којима се не може приписати ономатопејски карактер. 2 Шта више, по Гајгеру, је првобитни говорни глас ре#лексна вика, избачена услед надражаја, од каквих било чулних утисака, уираво од дражи за чуло вида, које су за људску свест најактивније, па онда од других људи поновљена. Тако се објашњује, зашто „корени" глаголске природе, који означавају радње, процесе, имају потпуно грађе за стварање језика, а не може се пронаћи првобитна веза између гласова вредности ових корена и њихова значења. Ову Гајгерову теорију развио је даље Лудвиг Ноаре (Гис1№1§ Ко1ге), нагласивши заједнички постанак првих говорних гласова у узајамном довикивању људи, заузетих каквим послом, рецим<^заједничкин обрађивањем земље, и тиме покушао да учини разумљивијим, с једне стране, подударање произвођења и разумевања гласа, а с друге, вербални основни карактер првобитних говорних коренова. Том уиуту, ко.ји лежи у самоме језику, приступа и то, да је чуло вида главно људско чуло, и да је свако развиће људскога мшнљења скопчано за говор. По Ноаре-у, излазило би одавде као неодољив резултат: први говорни глас постао је на заједничкоме раду, најпре као нехотична реакција на какву осећајну драж, потом присвојен од другова, уједињених истнм послом. Јасно је, да ова теорија у суштипи пи.је ништа друго до измена теорије природнога гласа. И овде су првобитни говорни гласови природни гласови, из којих треба да се даље јави развиће језика уз припомоћ разума, који је гласом пробуђен. До душе, нарочито се наглатнује да се ови ранији природни гласови не подударају са данашњим усклицима у језику и да је стога, у овоме смислу, за данашње наше схватање, однос између гласа и значења случајан; али је већ старија Форма интерјекционалне теорије давала појму пшре значење. Нова је Форма одмакла. од старије у одлучном кидању с мишљењем да свеопште развиће језика има каква било иосла са појединачним детињим развићем, признавање дакле, да се онај процес мора објаснити својством готова језика и нарочитим погодбама људске свести. Али и ова теорија, као и старија, опет наседа у покушају да се из оба ова извора сазнања изведе постанак 1 ГЈагагца Ое^ег ТЈгзргип^ ип<1 Вп^гскПш^ Лег тепсћ1. Зргасће ип4 УегпипЛ^ 2 ВапсЈе. 1868—72. 2иг Епиујск. Јег МепвсћћеН, Уог1га§е 1871. 2 Мах Ми11ег, Б1е "УУЈзаепвсћаГГ (1ег Зргасће. Неие АиО. 1892. I 474. Ое^епн. п. м. I, 167-