Prosvetni glasnik

НАУЕА Ж НАСХАВА

235*

језпка. Јер не само што непоуздане претпоставке чини издазним тачкама истинскога развића, већ се и својом тезом о неопходној преегзистенцији језика пре разума заплеће у неразмршљиве противречности, а спајањем свих ових елемената долази најзад до психолошки немогућних схватања. Раније смо видели, да су „корени" само производи граматичких апстракција, те, ирема томе, нису тако далеко, да смеју важити као историјске почетне тачке језика; исто тако научило нас је упоредно проматрање језиковних облика, да, ако у опште ком од главних појмова у језику припада првенство, то је категорији предметних појмова, не иојмова глаголске радње. 1 А кад се пак, даље, из ове тобож глаголске природе њених прасаставних делова закључује, да је језик постао на заједничком раду, а овамо је, у исто време, првобитни говорни глас био сасвим бесвесна вика,. онда су то две претпоставке, које се тако исто једна с другом не могу сложитн, као и оне претпоставке старе теорије проналаска, да је језик створен у исто време и за смер споразумевања и путем споразумевања. Како да буде могућан заједнички рад, дакле удруживање за опште циљеве (погато сваким радом управљају одређене ггредставе о смеру), а да пре тога нпје постојао, ако не сам језнк, а оно некавав његов еквиваленат, и, ако не сам разум, онда што му драго, што би му у битннм особинама било готово једнако, то се никако не може да иојми. Кад се, пак, мора претпоставити такво раније стање, врлб блнско истинском језику и истинском разуму, онда је, очигледно, и ева вероватноћа ту, да се истински језик и истински разум развили из тих ранијих стунњева, а не из нечег са свим новог, чега раније иије било. Уза све то, оперише теорија још и исихолошки немогућним претпоставкама. Тако је усвајање: да је човек пре дао називе радњама и процесима него предметима, и психолошки Лабава, да се и не осврћемо на појединачно и опште развиће језика; а оно друго усвајање: дајејезикпре разума, .бар је толико исто немогућно, колико и обрнуто: да је разум језику претходио. Јер Функција и оруђа њене примене увек су истовремени, морају се, онда, у исто време и развити. Свака претпоставка, која се томе нротнви, па било то теорије проналаска, било теорије случаја, крије управо у себи усвајање натприродног постанка. Обе, дакле, воде теорији чуда: прва тим, што је принуђена усвојити какву натприродну разумносг, која је за људе изумела језик; друга, претпостављањем стања прачовека и прајезика, које од стања истинског човека и истинског језика одступа у 1'олико, што је према њему трансцедентна. Тако одаје свака од ових теорија особити аФинитет према једно.ј од обеју главних Форама, у којима се јавља, сада као последња посматрана, теорија чуда. (свршиће се) С немачког Јер. Жпвановнћ.

' Улореди нарочито гл. V. § 554. и гл. VI § 9.