Prosvetni glasnik

290

НРОСВЕТНИ ГЛАСНПК

и нризор код таковске цркве (стр. 42—78). Четврти део опева погибију срнскога робља у Београду (стр. 79—106). Пети део износн јуначне бојеве срнских јунака, међу којима се особито истнче Милошева,. иобеда на.Љубићу (стр. 107—165). — Сваки део има више глава: I—9. II—9, III—20, IV—17, V—22, — свега 77 глава. Вредн разгледати, како сгоје те главе с ногледом на предмет, о коме певају. 0 Милошу Обреновнћу пева се у 21 глави. о Николи Луњевиди у 13 глава, о разним епизодама већега иди маљега значаја у 37 глава, а опису природе носвећено је 6 глава. Из овога очевидно излази, да је певање о споредним догађајима засенило главног јунака п главне догађаје. Радећи тако, писац нлје прославцо само два јунака, два дива, нсго више јунака, као што су: ИГгитарац, Ломо, Ра.јић, свештеник... Не оцењујући градиво по вредноети, писац је извршио слаб избор : евака ситница за њега је знатна, све он уносн у спев, нс обзирући се, шта ће битн с јединством радње и са главним јунаком. Тако цео IV део чини велику епнзоду, која је врло слабо везана са главним дога.ђајем. Иета је таква и епизода о Арсенију Ломи. Због оваквога слабога, гдегде п нелогичнога распореда не опажа се прп читању овога спева онај леии, емишљени ред догађаја, којим се увек одлнкују добри епски сневови. Ово је дошло особито од тога, што је писац узео сувише градива за обраду, те је имао мало места за обраду толиких јунака и слика. Кад је овакав склоп спева, онда није чудо, што ни обрада нојединнх делова не одговара вредносги њиховој. Тако, мени се при читању увек чпнило, да је писац боље н пажљнвије израдпо споредну слнку, како туслар у збегу пева нејачи рудничкој (страна 63—66), него главни прнзор код таковског грма. (страна 76—78). Исто тако, мени се чини, да се пнсац овога спова ни у најзнатнијнм, ни у сноредним призорима нпје ни приблнжпо оно.ј силини и истинн, која веје кроз целу драму Миленка Макспмовића, нитн оној пла> стичностп и живости, што се налазе у познатим романцама г. Драгомира Брзака с пстим предметпма. Због свега овога ја гледам на овај рад.као на аочетничкп, дилетански. Почетник узео на се тежак посао, који га впше притискује, него што му дајс слободе у кретању. Почетннк се трудио, да цео спев изведе у сликовима, да разради крупне песничке слике, да. онисе изради нространо и да их оКптн што чешћом просопоаејом. Алн, сликови су често натегнутп, те вшпе кваре ио што улепшавају; крупне песничке слике виде се слабе и без нзраза, а једноликн, одужени оииси брегова и река замарају и машту и пажњу читаочеву, те постају обични н досаднн као и оне многобројне* просоиопеје. Као што се зна, почетник-стихотворац, немајући свога израза н стила, често иута обелодањује разна сећања из свога читања. Тако се у овом спеву често налазе места, која подсећају на српске песнике: Јакшића, Каћанског, Бојислава Илића, Ненадовића, а понеки обрт иозајмљен је од Гундулића. Још више се опажа, ијош незгодннје стоји, сећање на руске неснике, особито на Љермонтова п Пушкина. Некн иут писац иде тако далеко, да у своје пенан.е уносн и праве руске речн. Почетник-стихотворац радо се иовија према својим узорима: његово певаве различно је као и узори веговн. Тако се у спеву Два дива небо п природа описују идеалистнчки према Љермонтову; душевни покрети цртају се по угледу на Пушкина, ајаки реалистички ониси неких призора иодсећају на Гаршина. Али у овим копијама нема оне лепе мере н онога жпвота као у оригиналу, него се свуда опажа претернвање.