Prosvetni glasnik

458

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНПК

што се тиче девојчида то .је у њих већа раздика: 61% желе да издаду нарушиоца реда и само 39% нису хтели то да учине; дакле код девојчида се нримећује већа наклоност да именују друга. Што се тиче узраста такође примећујемо да су млађа деца више склона да именују друга него ли старија. При објашњењу одговора, деца исказују различне погледе на један исти поступак. При том .једни при резоновању имају у виду поглавито своје понашање. Они не би могли а да не кажу пошто не говоре кад нх питају такву обману ако не речима онда делом: дакле осећање правде приморава децу у дотичном случају да именују друга. Други су мислили да је прикривање недостојно, ниско и лицемерно, другим речима ако би они прикрили то бн се у томе случају показало њихово рђаво владање. Трећи не желе, да би сумња пала на невиног а можда и на њих саме. Код деце која желе да прикрију име друга који се насмејао исто се тако огледа лични интерес; тако многи неће да повреде „златно правило": „Чини што желиш да ти други чини." Други веле да је неморално издати друга. Трећи да их се то не тиче, а један дечак додаје чак да постоји пословица „Гледај само своја посла". Друга група сматра преступ са учитељевог гледишта. „Деца морају слушати учитеља и зато је требало проказати кривца." „Учитељ је морао знати ко је непослушан". Трећа група разматра поступак са тачке гледишта окривљенога. Деца. која казују да је требало проказати кривца мотивишу то различно: „Ученик се показао непослушан зато га треба проказати. Он се иоказао плапгљивац, он се морао јавити, пошто није сам учинио то је била дужност других." Неки млади моралисти желе да окривљени буде кажњен како не би у будуће тако што чинио. Деца ове групе, која именују друга, узимају ноглавито у обзир његове интересе. Многи налазе да је окривљени био дужан да се сам каже, но кад он то није учинио то они скидају са себе сваку одговорност. Многи, желећи да се не удаљују од другова, признају нека начела. соцнјалне етике: признају да је дужност свакога да штити своје другове. Неки указују да је проказивање преступ, при томе једни наводе библију, други указују на учитеља иди родитеље као на ауторитет од којих су слушали да није дозвољено уходити другога. Ово нспитивање, но мишљењу писца, показује неке црте које су властите свој деци: 1. Дечаци су мање склони да издаду нарушиоца реда; 2. Код мале деце та је склоност јача; 3. Сазнавање свога „ја" јаче је развијено код дечака; 4. Дечаци показују јачу готовост да пред законом бране друга; 5. Отказивање давања података за окривљавање друга оснива се на социјалном осећању другарства, и ма како оно било нелогично учитељски покушаји да га силом униште показују се узалудни.