Prosvetni glasnik

460

ПРООВЕТНИ ГЛАСНИК

годишњи дечак такође сматра као неумесно кажњавати једне за погрешке других. Други мисле да такве подстичу друге. Криви виде да су и други кажњени за оно што су они учинили, они се радују томе и покушавају да понова то учине. Трећа група сматра да је учитељица морала пронаћи кривда, Једна девојчица је мишљења да треба иитати по реду и по изразу лица пронаћи кривца. Четврта група налази да се учитељи морају увек надати нереду ако прекину предавања. Тринаестогодишња девојчица додаје: „Ако је учитељица врло дуго стајала код врата и није се интересовала часовима онда су деца имала право да отпочну игру\ Друга девојчица пише: „Ако госпођица није дошла да говори о школским стварима, онда учитељица ни.је имала права даизлази". Е а з н е. Поглед на казне у току дугог историског живота народа мењао се. Први народи гледали су на казне са становишта освете. Кривцу су се светили за дело које је учинио. На вишем ступњу развића казне се јављају као средство које чува друштвене интересе. Данас се у казнама гледа не само жеља за осветом или цељ чувања друштва но и судба кривца и желе да путем казне исправе кривца и учине да понова буде равноправан члан друштва. Дакле на казне гледају са утилитарнога становишта. Ето тако се поступно развијала и мењала идеја казне. Ако се упознамо са дечјим погледима различнога доба на казне, видећемо да се и то схватање у деци развија само поступно и у смислу погледа који чудновато напомињу историски развитак тога појма у животу народа. То се нотпуно утврдило испитивањем које је учињено путем питања. Испричана је ова прича 1220 дечака и 1228 девојчица у добу од 7—16 година: „ Једна девојчица је веома волела цртање. 0 њеном рођен-дану мати јој је купила дивну кутију с разним бојама. Једном кад мати није била код куће, девојчица је по своме укусу избрљала столице у великој соби. Кад се мати вратила девојчица јој потрча у сусрет и рече: „Мила мама, погледај како сам лепо украсила твоје стодице." Деци је било наређено да напишу шта би они учинили са девојчицом кад би били у положају њене мајке. Већина деце се изјаснила да се девојчица казни и батине се јављају као омиљена казна; но што су деца старија тим ређе гласају за ту врсту казни и тим као да је одбацују. На тај начин казна се у дечјим очима. јавља као освета. „Девојчица се рђаво понашала, она је своју мајку наљутила зато мора сама патити." У овим одговорима видимо остатак обичаја освете која постоји у дивљих народа. У очима друге деце казна се већ јавља као средство да се предупреди понављање преступа; деца те групе гледају на казне као на средство за чување дру-