Prosvetni glasnik

624

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

нови, који су потекар дали из своје масе материјал за иланете и њихове пратиоце. Одвајаве прстенова бивало је на оном месту, камо је центробежна сила била већа од силе привлачења ка цеитру. Одвојени прстен могао је продужити неко време своје окретање, али затим услед расхлађиваља он се почео скупљатп, убирати, у облику једног или неколико центара; на такав начии могла је постати једна или неколико планета. Све веће планете приказују нам пример постајања усамљеннх планета, а мале планете, које се находе око Сунца кружно између Марса и Јупитера, приказују пример постајања веколиких планета, које су постале из гасовита прстена, који се одвојио од сунчеве магле. ГГриликом доцнијег дуготрајног хлађења, згушњавања и убирања свеколике материје ка центру, неминовно се увећавала брзина њеног кружног кретања; закони мехавике објашњују нам, да уз мањи радиус и брзина кружења мора бити већа. Уз повећање брзине кружења повећава се и центробежна сила, и у неком месту мора се ипак јавити погодба превлађивања центробежне силе над силом привлачења ка центру, а као последица тога наићи ће одвајање другога нрстена од сунчеве магле. Са овим другим прстеном десиће се оно исто, пгго је било и са првим. За њим ће се одвојити трећи, четврти и т. д. Та посамита одвајања наилазпће у размаку некога времена, након тога када се од хлађења смањи запремина сунчеве магле и погодбено са тим увећа брзина кружна кретања, Описапе појаве са сунчевом маглом могу се у мањем размеру нојављивати и приликом постајања планета из магловитих прстенова, које се поступно одвајају од сунчеве магле; око планета јавиће се пратиоци а могу остатн и прстенови. У томе погледу имамо, по мишљењу Ллпласову, најлеппш пример у Сатурновим прстенима, који су, као што је он мислио, у течном стању и саставу. Са овим објашњењем изнели смо у општем обележју Лапласову хипотезу у погледу на постанак планета сунчане системе. Лаплас је био обратио своју поглавиту пажњу на поредак ствари и кретање небеских светлећих тела сунчеве системе: сва та тела круже око својих осовина у правцу са запада на исток и у том истом правцу окрећу се око Сунца; сва та тела имају, да се изразимо астрономским језиком, усправно кретање; по врх тога, Лаплас је знао н то да и сви пратиоци имају тако исго усправно кретање. Та заједница кретања нарочито је и послужила не само као водиља у градњи и истицању теорије вихорова, коју је заступао немачки философ Кант, него и у необично духовито замишљеној системи света, са којом се прославио Француски астроном Лаплас. Он се дуго време бавио и са тим питањем, да ли се може усвојити, да је поредак или склоп свију кретања светлећих тела сунчеве системе могао постати случајно, да је творевина проста случаја, и на то одговара, с наслоном на математичку теорију вероватности. У